Category: Fotografija

Parada pijanstva i kiča: niko nikad nije u malo reči opisao svadbe nego Balašević onda u onoj pesmi. Mada, bude mi žao mladenaca, oni moraju sve da trpe, dok je meni lako da pobegnem.

Zašto je svadba mog rođaka bila u sredu i pored stotinu svatova? Zato što oboma mladencima rođendan pada baš 17. avgusta, pa su rešili da im to bude i godišnjica braka. Pa, šta reći!

Ono jeste, ne volim svadbe, a pride mi nije pasiralo to što smo morali da zbrzimo kraj svog putešestvija po Srbiji – izvesno bismo ostali barem još dva do tri dana na putu da nije bilo te društvene obaveze.

A kako drugačije da izdržim protokol svadbe nego da aktivno fotografišem? Prvo se bavim oko procedure venčanja, sve nervirajući zvaničnog fotografa tako što mu odvaljujem udaljene bliceve koji se okidaju putem foto-ćelije, pa ih moj spoljni blic odapne baš kao i blic sa “zvaničnog” fotoaparata. No, sam je kriv za to; no, Ervin je moj stari drugar, pa sam bio solidaran i dogovorio se sa njim oko ponašanja tokom sesije venčanja.

A kad prođe protokol, počinje specijalna metamorfoza nekih ljudi; i to je ono najzanimljivije.

Nisam se previše trudio, jer prostorija u kojoj je održana svadba nije propisno provetrena, temperatura je bila užasno visoka, a klimatizacija neodgovarajuće postavljena, pa su intervencije “pali klimu! gasi klimu! pali! gasi! pali! pali! gasi! gasi! gasi! pali…” trajale neprekidno, satima. Svejedno: i da su radile sve vreme, te klime nisu mogle da postignu ništa. I zato sam uglavnom bio napolju.

Međutim, metamorfoza mi je dolazila na noge.

Prosto, obožavam da gledam kako se čovek pretvara u svinju, pritom se trudeći da privuče pažnju na sebe i izvede sve što ume da bi pokazao kako je vešt u tom postupku. Ukoliko se uluči da sam markirao pravu osobu, kao što sam uspeo nekoliko puta ranije, obično imam dovoljno materijala za celu strip-priču koja dokumentuje metamorfozu. Ovog puta mi nije uspelo zbog pomenute muke sa mikroklimom prostora, ali ovi mamlazi su tražili da ih slikam…

Da napomenem: slika nije pregorela, niti je u osnovi bila ikakav škart. Namerno sam je obradio da izgleda ovako presvetljeno, a izazvao sam i distorzije boja jer je bilo prikladno. Ovako je majmunluk došao do punog izražaja, što je i svrha postojanja ove fotografije, iako je ovo bila relativno rana faza metamorfoze. Golih do pasa je bilo tek nešto kasnije, ali to nisam slikao; nije mi se dalo.

Šetali smo pored Dunava u poslednje kasno popodne našeg putovanja. A onda smo utvrdili da među dve hiljade fotki nema nijedne zajedničke…

Muke po fotografu: niko da slika njega dok putuje svetom. Sad, nije da nije, slikao sam ja Jasnu i slikala je ona mene, napabirčilo se takvih snimaka tokom dve nedelje putovanja zahvaljujući angažovanju dva fotoaparata. Pa onda slike sa prijateljima u Nišu i oko Niša… Ali nijedne, baš nijedne zajedničke fotke dvoje saputnika.

Toga se Jasna prva setila dok sam je slikao kod jednog travnjaka pokraj Srebrnog jezera. Da ispravimo to, rekoh, dođi ovamo pored mene i gledaj u senke dok poziraš.

Ha! Mišn akomplišd!

P.S. Tek kasnije sam utvrdio da nije baš tako da nema nijedne zajedničke fotke. Baš ovakva – dve senke na travi – postoji u špilu fotki načinjenih tokom šetnje prvog popodneva na Tari; biće da je ta fotka ispala slučajno takva. Ova je makar pozirana.

Dan duže u Nišu, silom prilika, smirivanje lopte. Odmor, zapravo.

Valjalo je pripraviti auto za put posle havarije, pa smo ostali dan duže u Nišu. Za to je bila prikladna šifra: “teško žabu u vodu naterati”. Iako je time plan prvi put poremećen na samom finalnom komadu putešestvija, nismo dozvolili da nam pokvari dobro raspoloženje. Kad smo se Jasna i ja najzad našli popodne, svako posle svojih radnih zadataka, to smo priuštili sebi šetnjicu centrom Niša.

Tek tokom te šetnje sam shvatio da mi je to već jedanaesti dan pešačkog staža po Nišu, a da zapravo nisam video grad. Pa ništa: dogodine ću lepo da ustajem u pet tokom tri jutra, pa ću da uhvatim malo više. Ako mi dođe žuta minuta, čak ću da pozajmim bicikl od Caleta i provozam se malo širim krugom. A bude li plan ostvaren, imaću u to vreme malo ozbiljnije stkaalce kojim ću da nišanim scene…

Mišn not akomplišd. Ne zato što je slika loša (naprotiv: nije loša) nego zato što je nastala kao puki rezultat mlaćenja fotoaparatom, a ne kao akt promišljenog slikanja. Tako se to ne radi u okviru projekta “jedna na dan”. No, taj dan je bio takav da je dobro što sam uopšte i imao fotoaparat u rukama…

Ovo je bila prava avantura. Ali, da ne pričam na parče, zasad se držim samo fotke…

Festival Nišville se održava uveče, prateći programi preko dana nam nisu mnogo zanimljivi, pa koristimo prigodu za druženje po okolnim mestima, poput raznorazne ovčetine kod Brke u Jelašnici ili obaveznih goveđih repova u “Tri fenjera”, da baš ne pominjem razne detalje po kazandžijskom sokačetu… Ali, nije sve u klopi, ima nešto i u kretanju…

I tako smo krenuli da nađemo uzbrdnu nizbrdicu… To je ono mesto za koje kažu da zaustavljeni auto, otkočen i pušten u ler, kreće uzbrdo. To mesto smo našli i ispitali. Šta se dešavalo dok smo tražili mesto, kad smo ga našli i nakon što smo ga napustili, duga je priča u koju nećete poverovati kad vam je jednom budem ispričao (baš me briga, ne morate da verujete ni u priču o vili Ravijojli koja nam je servirala nesuđeni ručak ni u onu o vožnji auta po šumi sa izgubljene tri i po litre ulja iz motora).

Uglavnom, biće i da smo raskrinkali tu priču, a to je takođe posebna priča, ovog puta namenjena jednom časopisu. Do tada, evo pogleda uzbrdo, iako će se obavezno pojaviti neki meštanin da vas ubeđuje da je to nizbrdo; priznajem, optička varka je savršena.

S obzirom na to da su goreli i nebo i zemlja, da je bilo tri popodne i da smo ubrzano trošili zalihe vode u pokušaju da preživimo to simpatično mesto, mišn je bio potpuno akomplišd, a raspoloženje na tolikoj visini da ni dva razbijena kartera na dvoja kola (od dvoja na raspolaganju) nisu pokvarila dan.

O, kako smo živi bili tog dana!

Kad nemaš mnogo da pružiš u muzičkom pogledu, ostaje samo jedno rešenje: žurka!

Ne važi obrnuto: ima onih koji pruže mnogo muzike, pa naprave žurku – da ne veruješ svojim očima i ušima. To je osobito karakteristika starih lisaca: koncert Toma Jonesa pre par godina u Beogradu je dobar primer. A najbolji primer koji ću ikad biti u stanju da izvučem se desio prošle godine na Nišvillu: Solomon Burke sa svojim neverovatnim glasom, još neverovatnijim bendom oko sebe, najneverovatnijom poziturom od 300 kg, dve kofe ruža i sa takvom fenomenalnom sposobnošću da napravi paklenu žurku da i sad, kad njega više nema, a prošlo je godinu dana od tog iskustva, još uvek nemam dovoljno dobre reči da opišu taj događaj.

Međutim, ima i onih koji su se potrošili, a onda idu okolo i udaraju čežnju starim vremenima nudeći jedno veliko ništa upakovano u celofan. To nije nužno loša stvar: makar se pruže zabava, iskren nastup i zrnce žurke, pa je dovoljno. E, baš takav je bio nastup koji je priredio Mungo Jerry Blues Band: počeo kao trivijalno blues-drombuljanje bez kraja i konca, malo smaknut u scensku egzibiciju članova benda, a zatim – žurka!

Ako sam dobro shvatio, te devojčice koje su izvedene na scenu su iz brigade volontera na Nišvillu. Ko bi rekao da Ray Dorset voli mladu piletinu? Mišn akomplišd.

Neko uvek mora da kvari zabavu. Sa ovim kranom sam u svađi još od prošle godine.

Kranovi sa kamerama su postali standard na javnim skupovima, a ideja dinamičnih kretnji zbog švenkovanja i promene perspektive je danas nekakav standard za prenose dešavanja na scenama. Međutim, to je toliko agresivno prema publici da nemam reči: sveopšte masiranje traje i traje i traje…

Na Nišvillu, ta agresija ima posebnu “draž”: zbog efikasnosti, montirane su dve scene, jedna pored druge, a gledaoci se najčešće opredeljuju za stranu na osnovu favorita kojeg žele da prate na najbolji način. To najčešće znači i da se pogled na onu drugu binu žrtvuje do neke mere, ako gledalac želi da sedi u parteru. I onda taj jebeni kran: ako želite da ga izbegnete, morate na spoljnu stranu; u tom slučaju, pogled na drugu binu propada skroz.

Morao sam da slikam neprijatelja:

Ovo pišem deset dana posle poslednjeg susreta sa kranom i još uvek sam besan. Možda je to i zbog ove fotke? U tom slučaju, mišn akomplišd.

Nišville. Ah, Nišville…

Tokom putešestvija, priredili smo i malo kulturnog vozdizanija: ovo je bio drugi put da pohodimo festival Nišville… Koji ne linkujem jer se na netu ne zna ko pije, a ko plaća. Srećom, sam festival na niškoj tvrđavi ide prilično lako (iz ugla nas, posmatrača) i zabava je zagarantovana.

Imao sam ideju da uhvatim delić scenske atmosfere. To sam omašio da uradim prošle godine. Tabanao sam okolo, slikao iz raznih perspektiva, dok nisam izveo ovo:

To je baš to. Iskreno, plašio sam se da turim visoki ISO jer moj aparat strašno degradira fotke već na ISO 200 (a na ISO 400 su neupotrebljive – a za ovo je inače potreban bezbedni ISO 800 da bi ostalim parametrima moglo lakše da se rukuje), pride nemam sistem za stabilizaciju slike – sve se urotilo. U tom svetlu, rezultatom sam daleko zadovoljniji nego što bih inače bio, da imam čime da slikam kako priliči. Drugim rečima, mišn akomplišd.

I tako smo najzad stigli u Niš, posle punih osam dana puta…

Niš je priča za sebe: grad u kome se dobro osećam, u kome imam dobre drugare, a u kome se dešava značajan muzički festival… Na ono tipično demagoško pitanje novinara “Exit ili Guča?”, čime bi izvesno trebalo da se svrstamo u jedan od dva belosvetska poimanja Srbije, ja bih odgovorio jednako demagoški: Nišville. Dovoljno ću vam reći ovako: od 24 headlinera, u času kupovina ulaznica za ovogodišnnji Nišville znao sam za samo dva. A kako je na festivalu, pričaću vam drugom prigodom…

Uglavnom, veče uoči dana glavnog programa, neka dešavanja su već počela. Smestili smo se na već poznatom mestu, kola ostavili na drugom, takođe poznatom mestu, a onda otišli na kasni ručak ili ranu večeru, neka to zove kako ko voli, u kazandžijsko sokače. Dok sam čekao mezetluk, pad mi pogled na prekrasnu boju neba iznad “Kalče”. I ne budem lenj:

Nije da nije, malo sam se igrao parametrima boje i svetla dok nisam bio baš zadovoljan. No, to je to. Mišn baš sasvim akomplišd. A kako je bilo na nastupu Darka Rundeka, teško je da se priča. Valjalo je biti tamo.

Godinu dana posle prvog pokušaja, načinio sam fotku koju sam planirao.

U Kraljevu smo odlučili da posle kafice u Kruševcu krenemo put Ribarske banje. Ali tamo nam nije bilo po volji, pa smo produžili do Sokobanje, koju smo prvi put overili prošle godine. U šetnji kroz šumu od Lepterije ka Sokogradu, koju smo upriličili sledećeg dana, znali smo da valja paziti na kretanje.  Korenje drveća je isprepletano nad zemljom sa kamenjem i neravninama nastalim erozijom. Raj za slikanje:

Nemam običaj da često naginjem kadar, ali ovog puta mise učinilo baš zgodno. Takva geometrija daje na dinamici mestu koje krije u sebi… Uh, moram da kažem i to: krije toliko smeća da sam načisto poludeo. Najgore od svega: ima kanti za smeće, i to solidno raspoređenih. Ali, ljudi se radije opredeljuju da budu neodgovorni prema parčetu prirode koje im je na izvol’te. Tužno.