Category: Fotografija

Još jedna fotka oko koje sam se kanio mesecima…

Fotke na temu proticanja vremena su relativno česte na raznim foto-art portalima. Jedan od meni omiljenih motiva je duga ekspozicija koja hvata sekundaru na više mesta. Večeras sam se iskušao na tu temu: skinuo sam oba zidna sata koja imam u kući, pa sam se malčice igrao njima.

Vrlo brzo sam došao do optimuma od ekspozicije 5 sekundi, f/8, ISO 50. Balans belog sam postavo ručno, jer je bela pozadina sata dozvolila da fotoaparat premeri boje. Dakako, fotoaparat je bio na stonom stalku, a okidanje odloženo za dve sekunde da ne bih nehotice mrdnuo aparat. Onda sam se malo igrao u postprodukciji, jer mi je još tokom slikanja palo na pamet da bi forsirano visoko zrno moglo da pomogne u efektu. Tako i bi. Evo odabranog rezultata:

Najzanimljiviji detalj beše upravo obrada sekundare, koja nije bila dovoljno osvetljena (crvene je boje). Biosam zadovoljan tek kad sam izolovao boju sekundare, a onda selektivno zatamnio uhvaćenu boju i pojačao boju na njoj. To je izazvalo zgodan efekat na minutnoj kazaljci, a to je dalje proizvelo dobar efekat kad sam dodao zrno na fotku. A, da: ispalo je zgodno i to što su kontrast i zrno uspeli da sakriju razne fleke na pleksiglasu koje nisam uspeo da uklonim pre sesije, a pokušao sam. Ipak, tom satu ima već dvadeset godina – dobro da uopšte radi. Sat radi, a meni poen: mišn akomplišd.

Bilo bi ovo i ranije, nego sam meračio tokom postprodukcije…

Priznajem, bilo mi je teško da odlučim kako ću sa ovom fotkom. Najpre da vam pokažem koja je, a onda da ispričam.

Prva činjenica je najbanalnija od svih: u danu koji je za nama, napravio sam jednu ekspoziciju. Jednu jedinu, ovu. A onda, uhvatio sam plavo nebo u sivom danu. A onda, odlučio sam da prenaglašena plava boja koju sam napravio nema šta da traži na fotki, jer ugođaj dana nije bio plav, nego siv kao ova fotka.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 5. jul 2011”

Bavljenje fotografijom je savršena terapija za napaćeni nervni sistem.

Šta da vam kažem: imao sam tri plana za izvođenje fotke dana, a desio se četvrti, za tri koplja bolji od svih zamišljenih. Dakle, stan kod čike i nine je savršeno utočište za Marka i Kaću. Oni se kod nas ponašaju savršeno, znajući šta mogu i šta ne mogu, a njihove kreativne igre predstavljaju zabavu i za nas kao posmatrače.

Jedna stara šahovska garnitura predstavlja poseban ugođaj za Marka. Ne, ne bavi se samim šahom, nisam ni pokušavao da ga maltretiram na tu temu, nego on ređa figure po tabli u neobičnim konfiguracijama, igrajući neke ratne igre koje je sam zamislio i koje su njemu po volji. Tokom popodneva se igrao bar pola sata u predsoblju, tačno tako da mogu da ga vidim. U jednom času sam prekinuo svoj rad i posmatrao ga dugo; a onda sam ga sa svog mesta pitao “A je l’ mogu da te fotografišem?”. Nije ni podigao glavu: “Mofe!”, reče i nastavi da se bavi svojom igrom. Pukao sam desetak ekspozicija, a on se ponašao kao da me nema (čak i pored blica). Savršen model, šta da kažem.

No, nema mnogo od Marka na ovoj slici; tek ruka na koju je bio oslonjen.

U času ove ekspozicije, Marko je držao jednu figuru u vazduhu. Mislio sam da ga uhvatim u času kad je spušta, ali to nje uspelo kako sam zamislio, pa sam ipak odabrao ovu varijaciju, e zbog teksture popucalog laka, što se dobro vidi čak i na ovoj umanjenoj fotki.

Ovde sam primenio neki od preseta za izbleđivanje fotke; posle sam pešice menjao neke sitnice. Nisam previše pazio, nego sam radio po slobodnom nahođenju dok nisam odlučio da je bilo dosta. Što bi rekli u sportskom pregledu: mišn akomplišd.

Opet cveće. Ima se, može se…

I kao što rekoh onomad, moja tašta je velemajstor za cveće, baštensko i sobno bilje. Onoliko vrsta izvanrednih primeraka bilja možete videti samo još u bolje opremljenim cvećarama i botaničkim baštama. Ama, kad nekome ide nešto, nema puno da se priča.

Tek, upadosmo na standardnu nedeljnu kafu posle pijace, kad u dvorištu:

Jasna mi je odmah izdala direktivu da se vratim do kola po fotoaparat, a ja sam postupio po načelu “teško žabu u vodu naterati”…

Kuriozitet dana, meseca i godine je taj što Zorka nije mogla da se seti kako se taj cvet zove, što je, čini mi se, prvi takav slučaj u 25 godina. Pa, ako neko zna kako se zove ova luda biljka, ne bilo mu teško da podeli to sa mnom i ostalim posetiocima ove stranice.

Ove teme se ne bih ni setio da nisam bio žedan i da nije zazvonio telefon…

Kada fotografija funkcioniše na granicama svetla, dobijaju se razni efekti. Najpoznatije su tehnike low key i high key, gde postoji taman subjekat na tamnoj podlozi, odnosno sjajan subjekat na beloj podlozi; tada se subjekat utapa u pozadinu, a posmatrač često “mentalno dodaje” ono što fizički nije zabeleženo. To su jako zanimljivi, uglavnom izuzetno sugestivni motivi i voleo bih da se pozabavim njima. Za to su potrebni “malčice” ozbiljniji uslovi nego što ih sada imam; neka ta tema pričeka do neke druge prilike.

Zato mi se ponekad ukaže prilika da se poigram sa nečim sličnim tim graničnim tehnikama, a to je kombinacija stakla koje se utapa u pozadinu. O tome sam čitao u nekim časopisima i nadao se da ću biti u prilici da se iskušam… Ali, blesavo je čekati priliku, nego se ona napravi. Upravo to se desilo danas dok sam punio čašu ledom.

Pošteno, nisam odmah pomislio na prigodu; ali, telefon je zazvonio, ostavio sam led u čaši pre nego što sam sipao sok od jabuke i kad sam se vratio, ugledao sam scenu koju sam hteo da istražim fotoaparatom. Dodao sam plavi papir, sve sam aranžirao ispod kuhinjske neonke, pa sam za manje od dva minuta zveknuo desetak ekspozicija koje sam potom istražio kroz Lightroom. Rezultat:

Sama scena nije toliko tamna, nego sam je ja namerno zatamnio (selektivno zatamnjenje plave boje) i na kraju obrade sam još dodao vinjetu da pojačam efekat. Išao sam do granice logičnog, toliko da se izgubi što više od atributa siluete čaše. Nadam se da su vam monitori pravilno kalibrisani ili barem pristojno osvetljeni; u suprotnom nećete videti pravilno sve detalje.

Dvoumio sam se da li da uklonim odsjaj na bočnoj strani čaše, ali sam odustao od toga; dovoljno je i ovako. Na većoj verziji fotke se bolje primeti tekstura kondenzovane vode, što je zanimljiv efekat, ali nije dominantan, pa nije važno da ga ovde i sada ističem. Kako god: mišn akomplišd.

Novo tromesečje započinjemo vožnjom kroz suton.

Radni dan se završio uobičajeno, malo sam se odmarao, prelistavao tek pristigli National Geographic, srkao kafu dva sata, a onda sam u suton primetio da se sunce probilo  i meni je palo na pamet da bih mogao krenuti u lov na neku dobru scenu večernjeg neba.

Vozikao sam se periferijom i obližnjim putevima. Sunce mi je pobeglo ispod horizonta doslovno dok sam parkirao i namestio fotoaparat za slikanje u sunce (spot metering!). Ali, nisam se dao omesti, pa sam uhvatio jednu finu panoramu, ogledalo kiča, pa ko voli, nek’ izvoli. Stavljam tu panoramu u public domain, primetićete da se nisam ni potpisao na njoj. A ako me se setite za Dan amaterske fotografije, setite se. Ako ne, nema veze, bila je to moja građanska dužnost…

No, nije panorama zgodna za prikaz u širini 640 piksela; znam to ,već sam se patio da vam prikažem panoramu ili dve. Motao sam dalje. Uhvatio sam čak neke zgodne scene na mestu gde postoji, nećete verovati, znak za zabranu fotografisanja. Ima jedna Čvorović u kikindskom ogranku Naftagasa, ili kako se već zovu sada, koji nije obavešten da oni koji vole da znaju sve već znaju sve i da uređaji za snimanje slike ne mogu da uhvate ništa što je zanimljivo dotičnima. Udaljio sam se odatle, malo kombinovao niz drum ka Mokrinu, ali nisam bio zadovoljan… ništa od uhvaćenog nije bilo ono čime bih bio zadovoljan. Već sma mislio da odustanem. A onda sam, vraćajući se u grad, ugledao nešto u spoljnom retrovizoru. Sreća, pa nije bilo nikog iza mene kad sam zakočio tolikom silinom kao da se ispred mene pojavio Godzila lično. Zgrabio sam fotoaparat sa susednog sedišta, spustio prozor i tresnuo jednu jedinu ekspoziciju:

I to je bilo to! Majmunski lakat koji je višak u sceni pripada meni, kome bi drugome, pa mi se čak čini da je ispao zgodno kao doprinos metežu… Not. Nisam primetio kad sam slikao, a baš sam mogao da pripazim…

Kako god, posle više sličnih pokušaja, ovo je prvi pravi odgovor koji upućujem na jednu staaaaru fotku svog druga Miroslava, koji je jednom napravio sjajnu kompoziciju u retrovizoru svog auta. Tema me progoni od onda, a jedino što sam koliko-toliko blisko izveo, a da sam zadovoljan, beše jedna fotka u ovom špilu koju sam aranžirao oko desnog retrovizora, onog koji sam zimus polupao… Ali, ova fotka je ona prava kojoj sam se nadao. Drugim rečima: mišn najzad akomplišd, bre.

Polovče godine završavam u dobrom raspoloženju. Dabogda nam svima bilo uvek kao meni danas!

I da baš ne elaboriram zašto sam veseo, ali danas su neke važne šanse postale neke realne prilike i život je zbog toga lep.

Upravo zbog toga, neću da budem ozbiljan ni sa fotkom dana: red je da ispadne nešto blesavo, rekoh sebi. Jedino nisam znao šta će to biti i zato sam držao fotoaparat uz sebe celog dana. Rešenje je ispalo jednostavno:

Ovaj akvarijum, sa sve blesavim aranžmanom unutra, nalazi se u uglu dnevnog boravka u kući mojih prijatelja, gde sam se večeras zatekao u poseti. Imali su neke lepe akvarijumske ribe u tom prostoru, a sad ih više nemaju i odmaraju se od te varijacije. Zato su upričili ove plišane morske zveri dok im jednom ponovo ne dođe ideja da angažuju žive životinje, kad god to bilo.

Da bih uslikao ovaj aranžman, morao sam da savladam klasičnu prepreku: blic o staklo. Dakako, to se rešava kosim uglom slikanja. Ovo ne izgleda kao da sam postavio objektiv u kosi ugao, ali to je zato što sam upotrebio alatku za ispravku distorzija objektiva, tj. veštački sam “popravio” perspektivu. Eto, može to i tako: mišn akomplišd, šta god da je bio mišn! Ah, da: blesava fotka! Prihvatate li je kao blesavu? Sve što imam da kažem je da kad god odem u posetu toj kući, ne mogu da skinem pogled sa tog akvarijuma.

Nije bila ona koju sam zamislio, ali jeste ona koju motam već mesec dana.

Vraćali smo se iz Novog Sada, i to putem kojim davno nisam išao, Novi Sad – Bački Jarak i Temerin – Bačko Gradište – Bečej – Novi Bečej – Novo Miloševo – Kikinda. I posle one kiše koja nas je sinoć pratila na putu, a i jutros nas ispratila na radne zadatke, najzad granulo sunce. Uto smo negde između Bačkog Gradišta i Bečeja naišli na nekoliko žitnih polja koja još nisu pokošena. Setio sam se da nisam slikao žito, a trebalo je, pa sam stao. Najzad, evo odabrane:

Istina, plan za žito je bio različit, ali mi se nije posrećilo. Hteo sam da hvatam zeleno žito u večernji zlatni sat, po mogućstvu sa nekim jakim oblacima kao na jednoj ranijoj slici. I pokušao sam par puta da nađem žito, sve u blizini Kikinde – što je bila greška: valjalo je preći na bačku stranu i odmah bih našao dobro žitno polje…

Kako god, i ovo je dobro, s obzirom na to da je bilo nešto posle dva popodne i da je difuzno svetlo sa oblaka bilo odveć odvratno. Međutim, nisam morao mnogo da intervenišem: boja je manje-više tačno ona koju sam imao na terenu. Nebo je moralo da bude žrtvovano, ali šteta nije bila prevelika. Mišn akomplišd.

Današnja je zamalo bila odložena do sutra uveče; a onda sam, po običaju, pronašao motiv sebi ispred nosa…

Tema “tekstilna tekstura” postoji kao stavka na spisku mogućih tema u projektu “jedna na dan”. Nisam o tome previše mislio, a ne bih se setio ni danas da nisam nešto čeprkao po nekom plakaru na čija vrata su bile okačene neke “klovnovske” pantalone.

To je bilo to: i tekstura i motiv boje su mi se učinili zanimljivim, pa sam štricnuo nekoliko ekspozicija. Onda sam nad njima čeprkao razne isečke, sve dok nisam došao do ovog:

Bilo je snimaka koji su možda na oko lepši, ali ovde imam zanimljiv slučaj mnogo detalja: prelom tkanine, jedan pogužvani deo, tačno vidljive teksture tkanine i detaljno jasan motiv dezena. Iskreno, ni da sam se mnogo trudio, ne znam šta bih mogao bolje da postignem. Mišn akomplišd.

Moram na put. Biću odsutan 24 sata, a za to vreme ću pokušati da snimim nešto zanimljivo u holu nekog od novosadskih fakulteta…

Sudeći po Tibijevom komentaru uz jednu dobru fotku na fejsbuku, nisam jedini koji je dospeo u niski registar raspoloženja za kreiranje…

Pošteno, nije problem ni u kakvoj krizi, nego je malčice zavladala nervoza uoči Aninog prijemnog ispita. Ali, da ne solim o tome: ipak se ulučila jedna sitnica.

Jasna je ljubitelj sitnih cvetnih aranžmana i kad god joj dođe žuta minuta, ona napravi neku takvu minijaturu na trpezarijskom stolu ili pored svetla u predsoblju. Tek danas, dok sam petljao nešto za trpezarijskim stolom, uočim zanimljiv detalj u vazici. Kako sam ugledao cvetić druge boje, tako sam znao šta ću i kako da uradim. I evo:

Napravio sam više ekspozicija u raznim varijantama, a sedam sam izdvojio kao prihvatljive. Malo je falilo da zapadnem u spin neodlučnosti, pa sam brže-bolje izdvojio fotku koja bojom sepije možda i nije najbolja među izvedenim radovima, ali kompozicija je valjana, a dopalo mi se i to što sam zgodnim uglom upadnog svetla uspeo da anuliram senke cvetova. Prosto da ne poverujete šta se sve može izvesti sa najobičnijom baterijskom lampom.

Uglavnom, mišn akomplišd.