Category: Fotografija

Ovo je bio jedan od onih dana kad se ništa ne da, pa nisam ni pritiskao.

Zapravo, ako sam i dao sebi u zadatak da se malo opustim tokom dana, nisam očekivao da će baš dve male foto-sesije ispasti toliko neuspešne da dam ih odbacio u potpunosti. Uveče mi je nešto palo na pamet, pa sam večernju scenu svoje ulice pokušao da izvedem iz ruke – zapravo, sa aparatom naslonjenim na drvo.

Imao sam ideju da napravim kombinaciju auta parkiranog na travi (kako i inače parkiram poslednjih 11 godina, ispod oraha koji je moj pokojni otac zasadio), znaka parkinga u drugom planu i praznog parkinga iza njega. No, barabe su opet iskrivile znak, a svetla svakako nije bilo dovoljno, pa sam na kraju odustao od prvobitnog aranžmana.

Dakako, fotka je nebitna, osim kao podsetnik da pokušam da napravim nešto iole zanimljivo iz ovih elemenata scene, što sad nije uspelo… A nisam se obaška ni trudio: mišn not akomplišd.

Retoričko pitanje glasi: ima li smisla preskakati fotku dana kad baš ničeg pametnog nema ili sam mogao da izvučem neku scenu od juče ili pre nekoliko dana?… Možda je i održavanje dnevne discipline dovoljno za uspeh projekta? Ili nije?… Pošteno, nisam bogzna koliko mnogo razmišljao na tu temu.

Opet naturalizam. I opet vulgarni. Ama, i sam Pazolini bi mi pozavideo.

Zapravo, nemam mnogo toga da pričam. Prijatelji su napravili malu porodičnu manufakturu za prehranu po principu “kako napravim, tako će mi biti”, što je princip koji poštujem više od bilo kojeg drugog.

Prilika je htela da u tu priču uđe i par mangulica… Čuli ste za mangulice? Niste? E, pa trebalo bi da čujete. Evo malo informacija ovde i ovde. A evo i fotke načinjene prethodnog popodneva:

Umiljatiju stoku nisam video nikad. Ko će to i kako turiti pod nož, nije mi baš najjasnije.

To jest, fotka za juče; nadoknađujem zastoj zbog kvara na glavnom računaru.

Ajd’ što mi je grom spalio računar (srećom, ništa strašno – crkla samo mrežna kartica), nego sam i ja bio celog dana u šre’, taman kao što je Tibi nedavno opisao: “ima dana kad ne vredi ustajati iz kreveta”. E, vala baš.

Dok sam se juče vozio svojom ulicom, spazim u dvorištu bolnice neku staru gvožđuriju: očigledno su promenili kotao za centralno grejanje. Priđem ogradi i štriknem nekoliko ekspozicija. Ova me se najviše dojmila:

Otprilike tako rđavo sam se osećao, ali i izgledao tokom jučerašnjeg dana, pa je fotka baš primerena kao ilustracija.

Baš sam mogao da budem pažljiviji u izolovanju boje rđe i da skinem boju sa okolnih elemenata, ali i to je bilo u senci činjenice da sam u nekoliko programa pogubio postavke, uključujući Lightroom, pa sam se unervozio. Ono jeste, izvadiću postavke iz poslednjeg backupa°, ali to još nisam uradio. Odoh sad to da učinim.

° I što reče ona narodna: backup glavu čuva, šubara je kvari.

Ovu sam odavno meračio, a pride se ulučio najlepši mogući zlatni sat…

Čitaoci Suštine pasijansa sa dužim stažom će se setiti moje priče o tilt-shift fotografiji, tačnije o tehnici izvedbe u postprodukciji koja simulira rezultat specijalnih objektiva koji jako ograničavaju fokalnu ravan. Da bi se ova tehnika u postprodukciji primenila, neophodan je snimak iz jakog gornjeg rakursa – što u Kikindi nemam kao čestu priliku. Ako bi trebalo da se popnem na neku višu tačku, to je jako teško aranžirati u doba dana kada je svetlo optimalno.

Večeras smo išli na zakazanu lazanju kod prijatelja, a naslutio sam da bih mogao uhvatiti večernji zlatni sat nad Kikindom sa njihovog prozora na četvrtom spratu. Tako je i bilo: štriknuo sam desetak ekspozicija u nadi da će mi neka od njih poslužiti za još jedno igranje sa tilt-shift postprodukcijom. Evo odabranog komada:

Pošto je ovo suviše sitno da bi se efekat na slici razmahao, pripremio sam vam i verziju fotke širine 1600 tačaka (kliknite na link).

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 23. jun 2011”

Ovo večeras je bila igra strpljenja. Pokazala se kao teška.

Razmišljanje o ovome što sam najzad večeras izveo poteklo je iz jednog nedavnog razgovora koji sam vodio sa drugarom, profesionalnim fotografom, koji mi je predložio da se okušam u stock fotografiji. On nije znao da ja o tome razmišljam već duže vreme, i to prilično ozbiljno.

No, sticajem raznih okolnosti, o toj temi već znam ponešto; nećete verovati, čak sam se i okušao u neka davna i naivna vremena – i, naravno, bio tačno toliko uspešan koliko sam bio obavešten u tom času. U međuvremenu, pratio sam razvoj, napredovanje i uspeh jednog dobrog prijatelja koji je postigao zaista zavidne rezultate u stock fotografiji – da baš ne govorim o iznosima, ali bilo je toliko da je iz zarade uspeo da kooptira već dva full-frame fotoaparata, da stekne kolekciju elitnih objektiva, da opremi studio osvetljenjem i da mu još pretekne “nešto malo” novca. Ja potrebnu opremu zasad nemam (što ne znači da je neću imati),  znanje ću pokupiti usput tamo gde ga sada nemam, a ostalo je samo još da ispitam jednu malu, malecku, ama ovolišnu sitnicu bez koje nema ni govora o valjanom pristupu stock fotografiji: strpljenje.

“Znam ja mene”, govorio je pokojni deda Laza, komšija koji je bio pravi gazda od stare sorte, pa se branio zašto ne izvede ni upola onoliko vina koliko bi mogao spram roda u svom vinogradu. Znam sebe, nije da nije: strpljenje mi nije jača strana. Večeras sam dao sebi u zadatak da simuliram studijsku stock fotografiju sa ciljem da istražim granice svog strpljenja. U tom svetlu, sledeća fotka je apsolutno nevažna, uostalom stock fotke se ni slikaju niti obrađuju ovako kako sam ja to učinio, ali su važne pouke koje sam izvukao.

I, šta sam večeras naučio?…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 22. jun 2011”

Večeras me je jedan mladi čovek podsetio šta je to prava strast. Toliko mu zavidim da mi je teško da izrazim rečima. Ali neka…

Luki je rođendan, a za tu priliku smo dugo sondirali šta želi. Znate kako: dovesti njega u stanje ushićenja uopšte nije lako. Kada neko sa pet godina starosti raspravlja o Golfskoj struji na globusu, a sa sedam godina ume da rukuje mikroskopom, onda nema govora o trivijalnom pristupu rešavanju “problema” novogodišnjeg ili rođendanskog poklona. Ispipavao sam ga dva meseca dok nisam utvrdio: biće to neki od Lego kompleta za konstruisanje.

Trebalo je videti tu facu pri otvaranju paketa… A u deset uveče, trebalo je videti kako se očajnički borio da ostane budan, jer mu je bilo ostalo možda još sat vremena da završi konstrukciju krana. Štrikao sam fotoaparatom oko Luke svakih desetak minuta, dokumentujući sklapanje. Sa kojim žarom je sklapao prilično složenu strukturu, tek to je trebalo videti; to je bila prava strast…

Za fotku dana biram jednu sa samog početka montaže, dok je još proučavao uputstvo i ključne elemente.

Taj blesavi tepih je otežao scenu, na ovako maloj fotki je skoro nemoguće prepoznati sitne delove kojih ima datebogsačuva. Mislio sam da nešto izbledim boje na tom delu, ali to bi se verovatno pokazalo besmislenim; šarenilo makar uveseljava prigodu. Plan za danas je bio da nađem dobru reportersku fotku, a reporterske se ne edituju mimo trivijalnih ispravki. Mišn akomplišd.

Kad nosiš fotoaparat(+) sa sobom tamo-amo, fotku dana je lako uhvatiti.

Talas lošeg vremena je trajao kratko. U kratkim periodima svežine kad sunce već udari, na nebu u ravnici se uobičajeno pojavljuju beli stratokumulusi. Ja ih nazivam “Simpsoni”, pogodite zašto. Najpre sam mislio da izađem iz grada i uhvatim jedan total neba koji nije ometen krošnjama i žicama, ali onda pomislih – šta fali da zakačim i delić ulice?… I onda ispade ovako:

Mogao sam da iskloniram to granje desno. Štaviše, mogao sam da napravim tih osam koraka da bih izbegao ulazak granja u kadar. Problemom razloga zašto sam to ostavio će se već pozabaviti neko drugi. Neka ostane ovako, ima tome razloga.

Krajnje je vreme da izađem u polje i uslikam neko žito.

(+) Da, znam da novo izdanje Pravopisa nalaže da se piše “foto-aparat” umesto “fotoaparat”, a znam i objašnjenje za tu promenu. E, pa mene nećete videti da poštujem Pravopis u tom detalju. Šipak, doktore Šipka.

Celog dana slikam tamo-amo i svašta je moglo da se uzme kao fotka dana. Ali, prava se desila tek kad sam kasno pogledao kroz prozor…

Valja se setiti da će i letnji solsticij kroz koji dan: dani su dugi, a sumrak se pruža sporo i često ima čudne kombinacije boja. To je vredno foto-lova.

Kad smo kod čudnih kombinacija boja, baš to se desilo večeras. Doduše, to je kombinacija prirodnog i veštačkog svetla, u kombinaciji koju ne bih obukao. Na ulici se nalazi svetiljka sa onom groznom žutom sijalicom, a na severnom nebu se prelivala neka neobično oštra plava boja. To sam morao da uhvatim – i uspeo sam.

Istina, malčice sam dopingovao dinamiku, namerno zatamnivši siluetu zgrade bolnice. Napatio sam se dok sam isklonirao jednu žicu, jer baš tu blizu se zatekla jedna od one dve plave trake na nebu (ona uz desni gornji ugao zgrade), a to sam po svak ucenu hteo da sačuvam. Boje su malčice iskočile kad sam pojačao kontrast, ali su tačno te koje sam i uhvatio. Kroz oba svetla prozora na najvišem spratu prodirala je neka grozna limun-žuta boja i to sam stišao, jer je privlačilo pažnju.

Sačekao sam da vidim koliko dugo će se ta plava boja zadržati. Izgubila se u pravcu nekog sivila kroz manje od pet minuta.

Scena je incident, pa tako nemam osobit komentar, ali ‘ajde: mišn akomplišd – zamalo. Dodatna beleška: sledeći put ću to morati da upotrebim puni tronožac i da odložim okidanje da ne bih ugrozio sporu ekspoziciju. Nije mrdanje uzrok tome što je vrh zgrade van fokusa, nego je to jedna od poznatih mana svih non-DSLR modela Canona pre pet godina (pa i kasnije): kad nema dovoljno svetla, fokus neće moći da se izvede kako treba. Nadao sam se da se to neće desiti (problem mi je odavno poznat), ali nisam uspeo ništa bolje, čak ni sa ručnim fokusiranjem u tačku beskonačnosti. Rešenje je poznato i košta toliko da ne smem da kažem, jer će me Jasna staviti u top ako sazna.