Category: Fotografija

Da je Kikinda mimo sveta, to znam odavno. Ali da je Kikinda planeta, to pojma nisam imao. Sad su stvari jasnije…

Šalu na stranu. Dan je bio lep i Jasna nije dozvolila raspravu: pravac trg da se malo čvarimo na suncu k’o gušteri. I nije da nije, baš je prijalo. Šetajući tamo-amo, ugledam najavu za sledeću Noć muzeja, pod radnim naslovom “Planeta Kikinda”. Dok sam prišao plakatu ispred muzeja, u boksu koji uveče svetli, jako sunce je učinilo svoje i ja sam na prečac rešio da to bude svojevrsni autoportret.

A rezultat ispade ovaj:

Uklonio sam sve boje osim plavih, tako je ispalo zanimljivije. Ovo baš i nije neko remek-delo kompozicije, ali krug planete nosi svoje. Sasvim slučajno, izvedoh jedan od zadataka sa spiska, a usput ostavljam podsetnik da se sledeća Noć muzeja održava za tačno sedam dana.

Ama, pustio bih ja ovu fotku ranije, nego sam došao kući daleko iza ponoći. Kad se dva brata bradata uhvate arhivske ljute, onda to traje…

I tako smo mu ga Bule i ja malo dali, kao što je red, a fotka dana je morala da dođe sa njegove police gde uvek ima nekih zanimljivih girigarija. Dao sam sebi u zadatak samo jedno: šta god to da bude, mora biti umočeno u sepiju.

Tako i bi, a objekat koji sam našao za taj poduhvat je bio perfektan:

Zaboravio sam da pitam za poreklo ove hi-fi mašine. Sve se nadam, Bule će objasniti to u komentaru.

Uzgredni komentar: da, svestan sam optičke distorzije. Mogao sam to lako da ispravim, ali mi nije padalo na pamet da činim scenu ikako unapređenom. Zamislite da sam ovo slikao jeftinim ruskim fotoaparatom na ORWO filmu po starom postupku razvijanja.

Mišn akomplišd.

Danas sam se poslužio teškom postprodukcijom u istraživanju jedne teme koja me zbunjuje već duže vreme. Ako i nisam sasvim uspeo, makar sam našao pravac za dalju potragu…

Danas je jedan od onih dana kad me uhvati levo raspoloženje. Nije da ne radim ništa, ali ideje presuše, neki raniji planovi se ne čine baš tako zanimljivim i onda sve osim rutinskih radnji prepustim nekakvoj stihiji. A sa fotoaparatom, na kraju sam uhvatio zlatni sat, pa posle toga napravio probnu sesiju koju sam odavno zamislio, a pride otvorio još jednu temu koju ću apsolvirati kasnije.

Orah u mom dvorištu je velik, jedan od onih “pravih” za hladovinu tokom leta. Svojom rukom sam ga zasadio kad sam imao 16 godina i, možete misliti, prilično sam emotivno vezan za njega. Već godinama pokušavam da napravim foto-portret tog drveta i nekako mi uvek izmiče “ona prava” fotka – uvek ispadne loše, banalno, pa čak i pogrešno. Dok sam danas lovio neke blesave uglove po krošnji iz donjeg rakursa (iliti žablje perspektive), palo mi je na pamet da bih mogao da se okušam sa nekom jačom postprodukcijom. Peta instanca obrade mi se učinila onom pravom i tu sam stao – bar zasad. A rezultat je ovaj:

Jes’ da umišljam, ali ja ovde vidim zamalo pa ličnost. Listovima u krošnji su namerno umekšane ivice tako da se stapaju međusobno i pride sa nebom, koje sam povukao u olovnu boju da bih postigao bar malo jači kontrast. Intervenisao sam sa osvetljenošću kore na stablu i granama i to je taman donelo malčice opakiju atmosferu. Mislim da bi imalo još šta da se proba, ali nemam ja ceo dan za to…

Tek sad mi navire još ideja, što znači da sam otkrio mogući pravac dalje potrage za portretom mog omiljenog drveta. Vratiću se ja ovome.

Ne, danas se više ne bavim mitomanijom. Ima ko će time da se bavi (kao i svakog dana), a ja imam mnogo prizemnijih problema, kao što je poštar koji oštećuje moju poštu.

Današnja fotka je trivijalna, ali predstavlja dupli pokušaj.

Jedno je da vidim kako funkcioniše triptih – i da li ja to umem da izvedem kako treba. Nisam baš siguran da ovo funkcioniše u potpunosti, ali imam kad da razmislim o tome, jer to je manja briga. Imam ja drugu, hroničnu brigu.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. maj 2011”

Fotografija ponekad može da prikaže objekat onako kako ga mi ne vidimo svojim očima. Pitanje vredno istraživanja: šta ćemo dobiti kad tako izmenimo prikaz? Da li se promenom nekog ključnog elementa slike, možda, menja i poruka koju slika nosi?

Pre nego što sam se latio današnjeg slikanja, znao sam samo jedno: želim da napravim sliku na kojoj je izolovana jedna boja. Tokom većeg dela dana, blagog pojma nisam imao šta bi to moglo da bude. A onda mi je pogled pao na teglicu na Jasninom radnom stolu… Rezultat:

Tehnika izolovanja boja je jednostavna: najlakše je ako uklonite sve “nepotrebne” boje obaranjem zasićenja pojedinačnih boja na nulu. Ovo je ispalo čak i bolje nego što sam mislio. Na korak je od crno-bele fotografije, koja me i inače jako intrigira, a svakako naglašava hladni ukus koje te bombone navodno imaju… Čekaj malo, jeste da nemam običaj da glođem bombone, nego šta bi mi falilo da probam jednu?…

Gledam u ovo već danima i ne znam šta  da radim. Rekoh, ajd’ bar da fotografišem. Na kraju je čak ispalo zanimljivo…

Današnja fotka je izvedena na temu “može li trivijalna scena u koju gledam svakodnevno da se učini zanimljivom makar na fotografiji”. Izgleda da može…

Ove knjige ne fotografišem da bih se nešto hvalio (da mi je bilo do toga, snimio bih svoju kućnu biblioteku), nego ako baš hoćete – da bih se požalio da nemam kud sa ovim knjigama. Nedavno sam naručio i montirao policu koja bi po dimenzijama mogla da primi sve te knjige, ali nisam baš siguran da bi mogla da izdrži tu masu. I tako, ni napred ni nazad…

Ako je za utehu, barem ih često uzimam u ruke, listam i čitam.

Alal nam dan. Kome je bilo do bilo čega po ovako sumornoj kiši?…

Nismo otišli nikud. Imali smo ideju da sednemo u kola i odemo negde, bilo gde u krugu od 100 km, ali nije nam se dalo. Kad se kiša malo smirila, ja sam malo optrčao i snimao na temu refleksije u barama na betonu i asfaltu. Evo:

Nemam šta da se hvalim. To je to: ako je za utehu, uhvatio sam to sumorno raspoloženje.

Kao zadatak ostaje da mi se posreći neko sunčano vreme neposredno posl kiše, tako da mogu da uhvatim oštro svetlo u refleksiji neba.

Dok dlanom o dlan, isteče april. Današnja fotka je pomalo simbolična sa stanovišta dešavanja na Suštini pasijansa: zavrti se ponekad, ide prilično visoko, ali mnogo je praznih sedišta.

Jasna i ja smo danas vodili dečicu u luna-park, pa sam unapred isplanirao neke scene za fotkanje. Nadao sam se uspehu bar nekog od tih planova. Najbolje je ispala sesija pored velikog ringišpila, jer se tad sunce probilo među oblacima koji su danas dominirali. Evo odabranog rezultata:

Slabo im ide tamo, mora se reći. S obzirom na to da je nekad luna-park oko prvomajskih praznika bivao pun najmanje nedelju dana, i to po ceo dan, ovo nije ništa. Na ringišpilu ih je bilo dvoje! A često se danas dešavalo i na onim dečijim karuselima i čudima, kad su Kaća i Marko bila jedina deca u kamionima/avionima/dinosaurima. Mislim da cena od 100 dinara po vožnji nije nimalo popularna; u Kikindi danas ima mnogo porodica koje ne mogu da priušte svojoj deci tu malu radost.

Makar sam iskoristio prigodu praznog ringišpila da se malo bavim geometrijom. A za nekih sat vremena koliko smo proveli tamo, mislim da je to bila jedina vožnja. Nisam obraćao pažnju na samom početku, ali kasnije sam hteo da isprobam neke druge uglove svetla i rakurse protiv sunca, ali mi se nije posrećilo da dočekam neku sledeću turu.

Ako bude sve po planu, vratiću se ja tamo opet. Pomenuh već večernju turu kad sam okačio onu fotku sa invalidskim kolicima ispred autodroma… Ah, da: Marko i ja smo osvojili nagradnu vožnju električnim kolima. Nisam baš siguran šta smo to uradili da bismo osvojili nagradu, ali ajde-de, dopalo nam se.

Ovu sam meračio dugo, a ne znam ni sam zašto. Istu predstavu iz šolje imam svake večeri. Ali, to je bilo teško fotografisati.

Jasna i ja imamo mali ritual svake večeri: svakom po šolja biljnog čaja sa malo meda. Pripema je moj posao. Doduše, brzo to ide: dok voda u bokalu proključa, ja rasporedim kesice i med u šolje.

Retko pijemo prave čajeve: izgubili smo strpljenje za pripremu vrhunskih (i skupih) čajeva kao što je darjeeling, teško je dočepati se najkvalitetnijih aromatizovanih čajeva kao što jeto earl grey (mada tu ima nekih pomaka; o tome drugi put), a pijenje raznih oblika orange pekoe čajeva iz filter kesice je blasfemija. Negde jesenas smo otkrili aromatizovane biljne čajeve jedne domaće trgovačke marke – triput su jeftiniji od one “Milford” prevare, a mnogo kvalitetniji. Ja obično pomešam u jednu teglu nekoliko vrsta (čajevi sa ukusom brusnice, jabuke sa cimetom ili mltivitaminske mešavine), pa onda svakog zapadne ono što mi se zalomi po slučajnom izboru.

Osim uživanja u samom čaju, mene odavno fascinira način razlivanja boje dok se čaj rastvara. Odavno sam se pitao da li bih uspeo da fotografišem to – i večeras sam najzad pokušao. Evo rezultata:

Nije bilo lako: ova fotka je uhvaćena negde u prvih 4-5 sekundi nakon što sam usuo vodu u šolje. Ima jako malo vremena da se uhvati razlivanje: obratite pažnju koliko je različita “scena” u levoj i desnoj šolji; a samo nekoliko sekundi koliko je trebalo da grunem vodu u desnu šolju, u levoj se boja skoro već ujednačila. Već na sledećoj ekspoziciji, možda pet sekundi posle ove, efekat je izgubljen.

Pošteno, rezultatom nisam zadovoljan, jer na njoj postoje najmanje tri eksplicitne greške (svetlo, oštrina i kompozicija). Ali baš namerno objavljujem ovu fotku – između ostalog i zato što projekat “jedna na dan” predstavlja dnevnik, pa ću se podsetiti da pokušam ponovo kad-tad. Kad budem pokušao ponovo, biće to jedna šolja, bez onog blesavog tanjirića ispod, drugačije ću aranžirati svetlo (difuzno svetlo na slici je fluorescentna svetiljka koja non-stop radi u kuhinji), a imam ideju i kako da usporim proces razlivanja (baš da vidim koliko se sećam teza o Braunovom kretanju iz osnovne škole).

Dakle, eksperiment ostaje otvoren.