Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Kakva prilika, takav i ulov! U uži izbor je ušlo petnaest fotki, što se do sada nije desilo. Jedva sam odlučio koju ću.
Dakle, naravno da sam fotku dana ostavio za Noć muzeja. U Kikindi stalno nešto luduju, a tako je bilo i ovog puta. Ovog puta možda nije bilo obimno, raskošno i skupo kao prethodnih godina, ali ne mari: ko ume da gleda, imao je šta da vidi, još kako.
Moj lični favorit na ovogodišnjoj instalaciji “Planeta Kikinda” je bila izložba punjenih ptica. Odatle i fotka dana. Izvolite:
O čemu li je autor ove fasadne figure mislio? Da li je očekivao goluba na vrhu dleta?
Prosto ne mogu da verujem da mu to nije palo na pamet.
Današnja fotka je rezultat nekoliko elemenata koji su se stekli na gomili.
Nakon kratke popodnevne kiše, vazduh je bio neuobičajeno čist i svež. Krenuli smo u nedeljnu nabavku, Jasna je vozila, a ja sam otvorio prozor i fotografisao potpuno slučajne prizore. I nije da nije, uhvatio sam nekoliko zanimljivih kadrova, od kojih sam za fotku dana izabrao ovaj:
A kako je ovo ispalo? Prošlo je već neko vreme, bio sam razbio desni retrovizor na kolima. Bilo je to onog jutra kad se empirijski pokazalo da nije pametno isterivati auto u rikverc iz dvorišta i spavati istovremeno. 
Uglavnom, među nekoliko ekspozicija koje sam uhvatio namerno gađajući sliku u retrovizoru, ova je ispala najzanimljivija. Mozaik je nastao zbog mnogo krhotina koje nisu otpale (jer ovaj retrovizor je montiran u Italiji, a ne u Srbiji, pa nisu štedeli epoksidni lepak). Biciklista tako ispade sakriven, a tekstura ulice čudnovata sama po sebi.
Ova fotka je karakteristična u nizu projekta “jedna na dan” i zato što je to prva fotka uslikana kao JPG, a ne kao RAW snimak. Razlog tome je bio sasvim prozaičan: bafer na mom G6 je kilav, a uključio sam bracketting (višestruko okidanje) kako bih mogao da brzo hvatam kadrove u toku vožnje. Da sam tak oradi osa RAW formatom, ko zna koliko puta bih blokirao aparat dok se bafer ne isprazni. Svojevremeno sam imao jedno iskustvo sa tim, završilo je tako što zbog punog bafera u fotoaparatu nisam uslikao najbolju fotku u svom životu. Ispričaću vam to jednom prilikom.
Jedna ideja izaziva drugu, ta druga navede na čeprkanje po arhivi, i dok dlanom o dlan, eto teme o jednoj – ne, dve tehnike u fotografiji.
Sve je počelo pre nekoliko dana, kada me je Boris, stari sajber drugar čije komentare ćete naći širom Suštine pasijansa, iznenadio šaljući jednu apsolutno zanimljivu fotografiju nastalu montažom. Pazi sad:
Ova petorica na slici 
su… hm… To je Aleksa, Borisov sin. Ne znam previše detalja o ovom junačini, jer ga nikad nisam sreo, ali sećajući se performansi naše Ane kad je bila tog uzrasta, mi smo na mahove zaista mislili da je ima u pet primeraka… No, to vreme je za nas prošlo, a Boris neka trpi; to je i posao svakog ćaleta na svetu. Ovu tehniku sam viđao ranije na raznim foto-portalima (česta je i vrlo efikasna u sportskoj fotografiji). No, da prepustim autoru reč o ovom radu:
Nastavite sa čitanjem… “Montaže pokreta i panoramna fotografija”
Danima gledam kako da namestim ovo za slikanje. Jutros najzad nisam odoleo.
U nekom od članaka koji su me inicirali na projekat “jedna na dan” (i to ko zna gde, ko bi to sad našao), autor reče da jedan od poticaja na rad može da bude i foto-dnevnik. U tom pogledu ja malo mogu da ponudim, jer moj uobičajeni dan je rutina sa malo scenografije i još manje koreografije. Međutim, dok sam jutros spremao sebi doručak, pomislim na tu preporuku i dođem do zaključka da bih mogao uslikati spremljeni obrok. Usput, setih se i razgovora sa jednim drugom iz Kikinde, inače profesionalnim fotografom, kada mi je ispričao kako se mučio dok je pripremao scene za slikanje kataloga jedne prehrambene kuće. Saberem dva i dva – i gle:
Sticajem okolnosti, znam koliko je vraški teško izvesti dobru fotografiju koja prikazuje hranu, jer sam to ranije već probao da učinim. Znam i to da bez upornih pokušaja nema ni načina da se približim nekom rezultatu. Ovde sam se tek malo bavio činjenicom da (opet) nisam izabrao dobar tanjir, a napravio sam i distorziju svetla mešajući prirodno i veštačko osvetljenje. Iako je rezultat trivijalan, naučio sam na šta treba da obratm pažnju sledeći put. Dakle, još jedna tema koja je tek otvorena. U tom svetlu: mišn akomplišd. A što se foto-dnevnika tiče: nemojte se zgražavati nad količinom. Ovo jedem bez hleba, a ovakav doručak me uvek drži do kasnog popodneva.
Kasnim, dabome, jer sam kasno s puta. Žurio sam, pa sam igrao na jednu loptu. Ali, uspeo sam.
Nekim privatnim poslom, morao sam popodne za Beograd. Sticaj okolnosti je hteo da napravim dva kruga od Pančevačkog mosta do Šest kaplara i nazad i mislio sam da ću slikati situaciju kad se zaglavim u saobraćaju. Ali, nisam se zaglavio 
što je herojstvo neke druge vrste (ćutim, da ne ureknem). Zato sam fotku dana našao na drugom mestu.
Tokom kratke posete prijatelju, sedeli smo u njegovom prelepom dvorištu i pijuckali kafu, a tamo mi je pogled pao na neku vetrenjačicu koju je on, ako sam dobro upamtio, nedavno doneo sa puta po Beneluksu. Širila se se u duginim bojama po onom prekrasnom suncu, a privukla me je i zato što sam zamislio da angažujem i pozadinu koja je imala neču čudnu teksturu senke krošnje drveta na zidu. I sve se uklopilo, i to sa zlatnim svetlom. Toliko sam bio siguran da će sesija uspeti da je ona ispala idiotski kratka: samo četiri ekspozicije! A rezultat koji sam odabrao za “jednu na dan” je ovaj:
Ništa da dodam, ništa da oduzmem. Fotka u punoj rezoluciji izlaže čak i teksturu tkanine od koje je sačinjena ova baštenska igračka. Mišn akomplišd.
Nazovite ih vizionarima, entuzijastima, ludacima ili zamlatama. Svejedno, takvi ljudi pomeraju granice dok ih mi uzimamo zdravo za gotovo.
Panoramskim fotografijama smo se već bavili na stranicama Suštine pasijansa, a bavićemo se još. I baš kad sam mislio da nađem neku od danas već čuvenih panorama gradova, natrčim na panoramu neba, i to punu sferu.
Nick Risinger je pratio svoje demone po malobrojnim zabitima koja još uvek nisu zagađena svetlošću kako bi mogao da načini čestite snimke zvezdanog neba. Angažovao je solidnu opremu: šest specijalnih fotoaparata sa namenskim filterima za slikanje neba je montirao na postolje koje rotira da kompenzuje rotaciju zemlje tokom dugih ekspozicija. Loveći deo po deo neba u razna doba godine i prešavši preko 100.000 kilometara, što je podrazumevalo i dva putovanja u Južnu Afriku, ovaj ludak je uspeo da uhvati 37.440 ekspozicija neba pod uglom od samo 12 stepeni (otprilike, širina dlana kad je ruka ispružena), Kvalitet i detaljnost tih ekspozicija je nešto od najboljeg što je ikad uhvaćeno sa površine planete.
A onda je čovek sastavio te ekspozicije u jednu sfernu panoramu veličine pet gigapiksela…
Osim klasične panorame koju možete veoma zumirati i pomerati u svim pravcima, dat je i prikaz sazvežđa, sve sa prikazom ugla i pravca na maloj šemi galaksije.
Pravo da priznam, dok sam jutros gledao tu panoramu, nisam mogao da verujem da će mi ta tema biti toliko zanimljiva. Kad sam pogledao na sat, shvatio sam da je jutarnja kafa odavno popijena, a vreme za posao odavno počelo…
(Via)
Opet je tresnula kiša. Ovog puta kratka oluja sa pljuskom i gradom. Fotoaparat je bio pri ruci.
Pojurio sam u pokušaju da uhvatim kapi u vazduhu., Čak sam i uspeo u tome, ali par ekspozicija koje su tako izvedene nisu baš za prikazivanje – kukavički sam se krio da mi ne pokisne sprava, a baš je dobro nabijalo po balkonu.
Zato sam uspeo da uhvatim jednu scenu par sekundi pre nego što je kiša počela; njome sam posebno zadovoljan. Evo:
Ta oluja je protutnjala veoma brzo, a nije pokrivala ni pola neba (sivi oblaci su baš došli iz pravca gde se vidi vedro nebo). Nije prošlo ni petnaest minuta, a cela ulica se pretvorila u scenu iz sovjetskih dečijih filmova: sunce na sve strane, oblaci kao kad ih deca crtaju, ptičice pevaju… Razlika – zamalo pa nestvarna. Hteo sam da opet uslikam istu scenu, pa da ih uporedim u jednoj kompoziciji, ali to bi verovatno bilo previše.
Uglavnom, zadatak da uslikam kapi kiše u vazduhu ostaje otvoren u okviru projekta “jedna na dan”…
Ovu fotku sam još juče kovertirao. Čak sam znao da mora biti monohromatska.
Dok sam se juče šetao po dvorištu za vreme kišice, uradio sam par probnih snimaka dečijih igračaka u bazenu za pesak. To mesto je bilo i ostalo omiljeno dečici kao kutak za igranje (blizu je i ljuljaška), što po definiciji znači da je plodno mesto za traženje kadrova za slikanje. U prevodu na srpski, biće toga jošte u ovoj seriji. A današnja scena se sama namestila; doslovno, pomerio sam samo jednu grančicu iz kadra. Ostalo nisam hteo da čistim i nameštam.
Komentarisao sam još davno: crno-bela fotografija je oblast u koju tek želim da ukoračim. Već današnja sesija postprodukcije mi je pokazala koliko je to zanimljiv prostor: bilo je barem desetak varijacija koje bi prošle kao fotka dana. Definitivno vredno daljeg bavljenja!
Znao sam samo šta želim da slikam danas, ali nisam znao ni kako, ni gde, ni kako da obradim. To je na kraju ispao predmet eksperimenta.
Zapravo, nije nikakva dramatična stvar niti misterija. 
Ima već neko vreme, napravio sam listu objekata za koje iz iskustva posmatrača znam da mogu da budu dobri objekti za fotografisanje. Nekako od kasnog jutra, kad sam se digao, razmišljam o čvorovima u drvetu. Naš stan je u potkrovlju, ima mnogo lamperije, pa ima i čvorova, ali nekako mi se nije dalo da se bavim baš tim čvorovima.
Dan je bio kišan, siv i bezvezan, ali u neko vreme posle ručka nisam izdržao, izašao sam da prošetam dvorištem iako je kišica još uvek rominjala. I šetajući tako kroz baštu, padne mi najzad pogled na rešenje: postoji nekakva nadstrešnica za seno, trebalo u doba dok smo držali neku stoju u drugom dvorištu, pa je jedna strana zatvorena nekim starim daskama da ne bi vetar i kiša pravili čuda. To je bilo davno, vremenski elementi su učinili svoje i to je sad zanimljiv objekat za slikanje. Rezultujuća fotka je ova:
Scena je skoro monohromatska sama po sebi, samo sam dotakao malo sepije, tako mi se dopalo. Bilo je zanimljivo igrati se tim ekspozicijama; na kraju sam jedva nekako suzio izbor na tri slike, a konačno sam izabrao onu koja mi je trenutno bila po volji. 