Ove sedmice postmatramo svet kroz objektiv Branislava Radišića.
O sebi i fotografiji Branislav kaže:
Category: Fotografija
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Једна од пре: еј бре, пролеће!
Поучен искуством од прошле године, а осокољен неочекивано лепим временом за ово доба године… ма које неочекивано – ово би требало да је нормално. Дакле хладно скоро до равнодневнице, па онда нагло топлије. И кад се баба Марта ритне, да не добаци до мраза. И, да куцнем у дрво, делује да је тако испало.
Стога, чим се указало то неочекивано, правац башта, има да се ради. И, шлаг на торту (који иначе не волим, бар не тај вештак што мећу), пронашао сам да је ћерка оставила своју фото торбу и у њој Дугу Цев. Е, па то мора да се изведе на свеж ваздух.
Кајсије су туга дуга… сваке године цветају овако, и више тропа него опа. Или падне снег, или температура буде једноцифрена па пчеле изађу тек десети дан, или наиђе неки заостали мраз па спрљи заметке. Досад се од двадесетак дрвета набрало за можда исто толико тегли пекмеза, а оно једном што се пекла ракија, то је било од купљених кајсија. После није било ни да се купи, осим код неког дерикоже.
Између ове фотке и времена кад ово пишем прошле су две хладне ноћи са температуром близу нуле. Две кајсије у дворишту изгледају добро, ваљда ће тако и ове на башти. Још увек куцам у дрво и држим палчеве, ал’ то смета куцању, нећу никад завршити ово писаније…
Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част
Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.
Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.
(велика)
Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).
Отпало је скоро све то.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част”
Једна од пре: иње без боје
На оној фотци од пре више година, иње је било шарено, због ноћног светла. Овог јануара, међутим, ухватио сам га по дану.
Иње и иначе спада у тзв. захвалне теме, што ће рећи само шкљоцај па ће нешто већ испасти. Натерај контраст да се лепо види, и вози. Међутим, није баш тако. Овог пута сам нашкљоцао бар три серије и све ми је то некако брзо дојадило, не привлачи поглед. Осим овог.
(велика)
Сад, да ли је до текстуре на овим тујама (погледати велику, баш се види), или до опште атмосфере, ко ће то знати, али ова ми најчешће запне за око, иако је нисам ни издвојио у изложбени шпил.
Обраде нема, осим мало шетње кривуљом док тонови нису легли, нема текста, нема композиције, нема ничега. Само текстура и атмосфера, ледена и мирна.
Нек остане забележено да сам и ја једном приложио практично безбојну фотку а да притом нисам имао примедби на боју.
Једна од пре: дим
За програмере кажу да, кад демонстрирају шта су направили, углавном користе дим и огледала. Дакле, старе илузионистичке реквизите. Данас, за инат, без огледала.
Као и са паучином, фоткаџији је тешко да одоли сликовитом диму. Знам из прве руке да је једна игра, неке трке формулске, доживела ново издање кад су програмери успели да направе уверљив дим. Дакле, и ти што праве фотке без фоткалице не могу да му одоле.
Дим је некако лакше наћи, док још има пушача. Госпоја ме често грди што је више сликам са цигаретом него без (што можда и није тачно, али утисак је такав, па изађе на исто). Ево и овог пута.
(велика)
Овде се канон баш показао – не само што је изоштрио где треба (на дим, а не на косу, дакле успео сам да га укротим да не изоштрава педагошки, од ближег ка даљем), него сам јако задовољан бојама.
Једна од пре: паучина
Ако ми доведете фотоаматера који ће да се закуне да никад није покушао да сними паучину, наћи ћу начина да га натерам да се сети. Јер сви смо то пробали, кад тад. За себе знам да сваке године бар два-три пута наиђе неко светло које пада на паучину баш како треба… али скоро никад не испадне како сам замислио.
Овог пута није да ми се посрећило, него сам меркао прилику – поред овог смо пролазили сваки дан али нико није примећивао. Ваљда је некако било заштићено тзв. “пољем туђег проблема“. Према Дагласу Адамсу, то поље је најбоља замена за невидљивост – види се, али га нико не примећује, што је ем јефтиније ем ефикасније. Нисам га баш примећивао ни ја, осим у смислу “гле паучина, ту би могла да падне фотка”. Кад ми се то десило ваљда двадесети пут, зарекао сам се да ће и да падне, и није прошло ни две недеље а већ сам се сетио да застанем.
(велика)
Проблем са фоткањем паучине је у оној тананој разлици између ока и објектива. Јер ипак ми гледамо стерео, и паучину више примећујемо по томе што стоји у простору испред оног у шта гледамо. Фоткалица то гледа из само једне тачке, дакле треба тој паучини дати светло, да се види.
Једна од пре: штамарење
Почињем дилемом да ли да објасним шта је мондегрин. Ма, нећу. Прочитајте ако вам се чита. Тамо, иако за сваку могућу комбинацију имају назив, ипак немају ни реч ни примере за “кад Радован баца даске”, “Месечина, бато” и “Ко је конобар”.
У нашем случају, стихови
ала веје, веје
шта маримо ми
кад се отпевају, звуче нејасно, важнији је музички од језичког нагласка, нису успели да се договоре на којој висини се пева пауза између речи, ко ће то знати. Било како било, реч је настала почетком деведесетих, и отад значи “седимо у топлом и гледамо како пада снег”.
(велика)
После је испало да су ова два-три дана, од 4. до 6. јануара, и била сво штамарење за ову зиму. Тих десетак сантиметара је потрајало целог јануара, било је хладно баш, падало је још два-три пута али мање него што ми мећемо шећера у праху на колаче (а шећер избегавамо).
Једна од пре: обућа
Док бирам фотке за овде, највећи проблем је што ја уопште нисам неки изложбени фотограф. Ипак сам само аматер, тј фоткам јер то волим, и не размишљам превише о објављивању. То значи да огромну већину фотки чине породичне, дакле нису за објављивање. Мислим да не морам да објашњавам зашто.
Ове зиме, кад сам очекивао да ће јача осетљивост новог канона да се исплати, наравно да сам нашкљоцао гомилу фотака унутра. Грба зна како је код мене мрачно, због крова на тераси. Но, кажем, то је скоро све породична фотка, била деца са својом децом у гостима, одличне фотке, исплатио се канон (и да, Грбо, дирао сам и оно дугме, има и видеа!).
Ипак, фотографски ђаво не да мира, па се примети и понеки призор.
(велика)
Тако то изгледа кад нас у кући има десеторо уместо уобичајених двоје. И ово је само обућа за госте, госпоја и ја држимо своју у другом буџаку предсобља. Ово је, кажу, добро против лопова и кад кућа није тако пуна, кад виде толику обућу мисле да јесте па збришу.
Једна од пре: бакар
Кад ми дођу мајстори за нешто, волим да се врзмам око њих са фоткалицом. Под један, осећају се некако важнији и ваљда боље пазе шта раде. Под два, знам кад је шта било. Под три, нисам никуд морао да идем, промена видика се догађа на познатом терену.
Као и сваки овдашњи домаћин, имам бар три система за грејање, злу је већ затребало. Сад је ово безобразно скупо, сад оно, а умеле су да се задесе и несташице. Зато под обавезно, и нешто на чврсто гориво.
Ово сад је био већ ваљда шести ремонт система. Да видимо – кренуо са струјом, па накнадно укључио и котао на угаљ, па додао плински бојлер, па заменио онај електрични – е, не, пети ремонт: процурио онај на угаљ, што може да се завари, али ако је труо на једном месту, колико таквих места има? Дакле, мењај, изгурао је већ двадесетак година.
(велика)
Једна лепа ствар, са фотографске стране, је што се постепено избацују оне гвоздене цеви и замењују где пластиком где бакром. Што мнооого боље изгледа.
Једна од пре: најзад галеб
Нешто се не сећам да је овде било галебова кад сам био клинац. Галебови, то су оне гласне птичурине с мора, онако бели спрам плавог неба. После је испало да их има и овде. Да ли се то нешто испомерала екологија, или су нас у школи кљукали стереотипима, ко ће то знати.
Прилика за фоткање галебова у лету се указала кад смо отишли да живимо на мору. Међутим… сто проблема. Тако је испало да сам први пут успео да снимим галеба у лету тек летос, на Сави.
(велика)
У ствари, и из тог морског периода имам фотака са галебовима, али не са мора, него иза куће, и то не преко лета него зими. Преко лета су на плажи, тамо им туристи бацају клопу. Кад се туристи разиђу, ето њих код нас.