Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga
Današnja, pardon, večerašnja fotka je izvedena na prečac. Nije bilo određenog zadatka, pa sam ga osmislio u hodu: da za najviše pet minuta izvedem uljudnu dugu ekspoziciju, a za još pet završim obradu. Mogu li ja to?
Međutim, trik je u tome što sam tokom dana pomislio na to da bi scena koju sam lovio mogla da bude primerena za time-lapse seriju. Šteta što setoga nisam setio pre nedelju dana, pre nego što je šljiva ispred kuče procvetala: tada bih imao celu seriju.
Imajući ranija iskustva, bio sam pripravan za lov na današnju fotku dana. Glavni zadatak: izbeći gužvu u kadru.
Prekrasan dan, voće procvetalo, tek pokoji oblačak na nebu. Već sam imao plan da sredinom popodneva izađem na ulicu i u baštu, pa da pohvatam malo behara u kadar. Zamisao je bila da uhvatim sunce u cvetu i, ako je moguće, samo nebo kao pozadinu.
Rezultat je ovaj:
Pouka današnje sesije u okviru projekta “jedna na dan” je jednostavna i glasi: ne propuštaj detalje!
Današnji lov na fotku dana se desio spontano. Sutra očekujem majstora koji će staviti nove daske na moju terasu. Stare daske su dotrajale i bilo je vreme za tu akciju. Odlažući zamenu tokom poslednjih par godina, nisam održavao daske sadolinom, nego sam dopustio mahovini i lišajima da se razviju na daskama… Elem, izašao sam da prosto dokumentujem staro stanje, a onda sam, tražeći najbolje uglove, uočio sjajnu priliku za fotografisanje nečeg što nisam isprva primetio. Evo fotke:
Današnja fotka dana je apsolutno nevažna (a kao da su ostale važne, reći ćete vi). To je samo mali dokument u projektu. Vi ćete je zaboraviti pola minuta nakon što je budete videli.
Štaviše, nemam šta veliko ni da komentarišem. Danas sam izveo ono što sam bio zamislio da učinim juče, o čemu možete čitati u jučerašnjoj priči. Jedina pouka je da nisu sve zamisli toliko valjane da sigurno proizvode neki rezultat. Ponekad je zgodno da čovek to i sam iskusi. Pošto je projekat “jedna na dan” prilično bezopasan, to nema neke štete ni ako se prevarim u svojoj proceni.
Zumbule moj, nasmeši se publici:
Naravno, iskoristio sam uzgrednu priliku da se poigram nekim opcijama koje su takođe nevažne u okviru ovog rezultata. Prenaglašeno zatamnjenje ivica nije greška, nego namera,
Ovo postaje sve luđe: pokušavao sam jednu stvar, to se pretvorilo u nešto drugo, a ishod je bio neočekivan i preko svakog očekivanja…
Koliko god da mi prija ova “samonametnuta obaveza” izrade jedne fotke na dan, toliko sve više upadam u avanturu. I da znate, dopada mi se. Dopada mi se toliko da sam počeo da gnjavim svoje prijatelje, pogotovo one za koje znam da su za klasu bolji fotografi nego ja, da mi se pridruže u veseloj ekspediciji pod radnim imenom “(po) jedna na dan”.
Danas je bilo totalno šašavo. Planirao sam jedno, pa mi se nije dalo. Onda sam zamislio nešto drugo. Fotografisao sam treće, a ispalo je četvrto 
Pogledajte fotku dana:
No, na ovoj veličini slike, ne vidi se sve kako treba. Bez brige, pokazaću vam sve. Najpre pričica o današnjem danu, jer postoje i pouke.
Jedna od najuzbudljivijih stvari sa projektom “jedna na dan” je u tome što jako mnogo učim u hodu. Štaviše, osećam se kao totalni početnik u nečemu. Ja to, zapravo, i jesam. Danas sam naučio mnogo!
Fotografija odabrana za dan koji je za mnom poslužiće da se podsetim jedne trivijalne, ali važne stvari: ponekad se plan ne ispuni, neke mogućnosti prestanu, a neke nove se pojave. Trik je u tome da ostanem u trci.
Po dogovoru načinjenom pre par nedelja, u subotu je trebalo da provedem dan sa prijateljem na foto-sesiji na otvorenom. On je nedavno kupio fotoaparat “od dve kile”, jednu sjajnu spravu sa kojom tek treba da stekne neko ozbiljnije iskustvo. S obzirom na to da sam i ja pomalo “kriv” za izbor koji je on načinio pri kupovini te ne baš jeftine opreme, to mi se učinilo baš zgodnim da zajedno krenemo u jedan mali lov na iskustvo. No, iako smo se zaista i sreli i proveli nekoliko sati u sjajnom druženju, situacija je diktirala da ne bude sve baš po prvobitnoj zamisli. Mnogo važno, ako ćemo pravo! Nismo nikuda žurili niti smo bili na nekoj šteti, a bilo je dobro provesti dan u opuštanju.
Zbog tih izmena, plan za konkretnu foto-sesiju je manje-više sasvim propao. Na kraju sam ostao bez prvobitno zamišljenih snimaka među kojima bih izabrao jedan za fotku dana. Međutim, opet mimo svakog plana, ja sam spontano napravio jednu kratku i brzu sesiju slikanja fotoaparata koji je bio lajtmotiv dragog susreta. Odlučio sam da zahvatim u te fotke, iako time nisam ispunio načelo projekta “jedna na dan” da fotografija bude unapred osmišljena.
I evo odabranog rezultata, kojim sam prilično zadovoljan:
Suočimo se sa činjenicom: otkad smo napustili fotografiju sa celuloida, postali smo neprobirljivi. Da li cena digitalnog snimka devalvira ideju o fotografiji? Šta učiniti sa prosečnim snimkom? Ja predlažem da date poslednju šansu potencijalno vrednim fotkama.
Sasvim sigurno, čuli ste za onu parolu da digitalna fotografija ne košta ništa, u smislu da nema utroška materijala, a da su cene utroška struje i amortizacije digitalnog fotoaparata dovoljno male da bismo smeli da ih ignorišemo. Da, to je tačno, ali izgleda da smo zloupotrebili tu činjenicu, pa onda besomučno fotografišemo, uglavnom proizvodeći gomilu digitalnog smeća koje, eventualno, može da ima neku sentimentalnu vrednost, ako i to.
Pravo značenje stava o mizernoj ceni digitalne fotografije se, zapravo, svodi na cenu greške. Slobodniji ste da eksperimentišete i da se ne nervirate ako vaša zamisao ne daje željeni rezultat. To je ono što će vam svaki profesionalac potvrditi kao jednu od najdražih posledica prelaska na digitalnu foto-tehniku. Negde sam pročitao tvrdnju jednog profesionalca da mu je samo godišnja ušteda na odbačenim dijapozitivima bila dovoljna da opravda kupovinu vrhunskog digitalnog fotoaparata!
Dakako, i dalje ste slobodni da škljocate kao da ne postoji sutra, ali ostaje dilema šta ćete raditi sa prosečnim i manje uspešnim snimcima, onima koji u vama izazivaju sve jače talase razočarenja dok ih gledate.
To je tema za koju sam postao zainteresovan kad sam i kod sebe samog primetio da ponekad preterujem u broju snimaka umesto da razmislim o onome što želim da dobijem. Kad sam naučio da se obuzdavam (što sada činim uvek osim na turističkim putovanjima), otkrio sam drugi problem: rezultati ponekad nisu dovoljno dobri čak i kad uložim svoj skromni maksimum. Prosto, moj prosumer fotoaparat (Canon Powershot G6) ima neke dobre atribute, ali ipak nije na nivou bilo kog DSLR aparata (a zašto nemam DSLR, druga je priča). Ili nije dobro doba dana, poput one fotke uslikane u dva popodne, a nema druge prilike za slikanje. Ili ja pogrešim iz sto razloga. Ili se zadesi neka od stotinu drugih stvari, pa fotografija, prosto, ne funkcioniše.
Ako fotografija ne funkcioniše, a prilikom slikanja ste imali ideju da će ona uspeti, tada možete dati šansu postprodukciji kao poslednjem pribežištu.
Nastavite sa čitanjem… “Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?”
Zadatak za pažljivo oko: pronađite ono što ne pripada skupu predmeta na slici.
Scenu je fotografisao moj drug Miroslav ispred jedne prodavnice na ostrvu Zakintos pre dve godine. On mi je i poklonio fotku da je objavim ovde.
(tnx Brandy)
Ova fotografija dana je trebalo da mi pomogne da rešim dva ključna pitanja. Jedno sam rešio. Drugo nisam umeo.
A sad malo na kvarnjaka! Bila je prošla ponoć, pa sam obrnuo datum i napravio noćnu sesiju. Šta da radim, dan mi smaknut za šest časovnih zona ka zapadu, taman istočna obala SAD. Fotku sam odabrao i obradio još noćas, a prilog je napisan zorom oko podne, dok sam pio jutarnju kafu. Evo fotke:
Daklem, dva ključna pitanja su bila ugrađena u pripremu ove fotke. Samo sam u skici znao kako će rezultat ispasti…
Preslišavam se već danima: nosi fotoaparat sa sobom, nosi fotoaparat sa sobom… Nikad ne znaš kad će se ulučiti prilika. Projekat “jedna na dan” zahteva da se naučim tome. I evo, prvi put sam poneo fotoaparat sa sobom upravo iz takve pobude – i odmah rezultat!
Zaista ne znam koji mi je đavo: da sam u sredu imao fotoaparat uz sebe (ono đubre od fotoaparata u mom smart telefonu ne računam, jer to više neću da koristim), bio bih u prilici da snimim jedan požar pre dolaska vatrogasaca. Da sam imao fotoaparat uz sebe u nekoliko prigoda do sad, imao bih još “reporterskih” snimaka koji su neponovljivi.
Problem je u tome što je G6 malo kabast za nošenje, a ja obaška imam torbicu u kojoj se nalaze i rezervna baterija, blic, stoni tronožac, krpice, druga CF kartica… A ja nisam neko ko bi nosio torbicu tek tako, bože me prosti… 
Pa, baš da vidimo: započinjem obavezu nošenja fotoaparata sa sobom kad god je to moguće.