Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Ako bih morao da biram omiljenu žesticu iz pubertetskih dana, ova bi ušla u najuži izbor. Zvučala je moćno, rifčina je bila autentična i jednostavna, a nije moralo da se razmišlja o čemu ovi momci pevaju.
Tekst naprosto ništa određeno ne znači, ali se “nekako uklapa u pesmu”, kako lepo reče jedan od njenih autora.
The lonely light of morning
The wound that would not heal
It’s the bitter taste of losing everything
That I have held so dear…
Pripremite se za bujicu emocija…
Sećate li se časova hemije iz srednje škole? Ma kako bio opremljen kabinet u koji ste odlazili, njime je dominirala tabela Periodnog sistema elemenata koju je u XIX veku osmislio čuveni ruski naučnik Mendeljejev, zauzimajući veći deo nekog zida. Svaki od prikazanih hemijskih elemenata imao je i broj – redni broj ili atomski broj koji je označavao mesto elementa u tabeli. Istovremeno, ovaj broj pokazuje koliko ima protona u atomskom jezgru svakog pojedinačnog hemijskog elementa, odnosno elektrona u atomskom omotaču.
Neću više o hemiji, pa nemojte da mi pobegnete sa časa. 
Savršenstvo se teško dostiže, gotovo je nemoguće opisati ga u malo reči, a potpuno je neshvatljivo kao sadržaj na koji bi možda trebalo replicirati. Zato je beskonačno lako prepoznati ga, jer šta god da pomislite, kažete ili preduzmete, nećete moći da negirate činjenicu: samo po sebi, savršenstvo nikada nije komplikovano. Komplikovani su oni koji pokušavaju da objasne savršenstvo. Pritom savršenstu objašnjenje, zapravo, nije potrebno.
Poslušajte i čućete o čemu ja to tupim.
Just because you won’t unlock your door
That don’t mean you don’t love me anymore
No matter what you do
Because you know it’s more than I can do
Ako ste već pustili spot, čujete kako se Steve Earle pravda i moljaka neku ženu tokom cele pesme, ali ga ona nešto ne ferma mnogo.
Sudeći prema biografiji Billa Wymana, The Rolling Stones su 1966. godine planirali mnogo važnih stvari da urade. Još uvek su bili euforični posle uspeha koji ih je lansirao u muzičku stratorferu, pa su dobili ponudu da se okušaju u nešto ozbiljnijim sadržajima.
A to je značilo pisanje filmske muzike.
Nastavite sa čitanjem… “Majci je potrebno nešto da se smiri”
Naša percepcija muzičara/grupa je najčešće pogrešna. Uhvatimo se za njih obično onda kada postignu neki uspeh i ne razmatramo šta se sve dešavalo sa njima dok su se borili za opstanak. Ništa neobično, kako ne raspolažemo relevantnim činjenicama o njihovim ranom delovanju, rupe u njihovim životnim pričama obilno nadoknađujemo korišćenjem sopstvene mašte, uzgred donoseći i potpuno pogrešne zaključke.
Tek kada pročitamo gomilu tekstova i poneku autobiografiju, shvatimo koliko često nam je perspektiva o nekome iskrivljena.
Sledi manje poznata, a zanimljiva priča…
Šta je mogao sitni gangster, nego da ljubav prema sinu jedincu iskazuje u okviru okruženja u kojem se kretao? I šta je mogao zbunjeni dečko nemirnog duha kome je rođeni otac za 14. rođendan poklonio noć sa prostitutkom?
Jedna od definicija objašnjava inteligenciju kao sposobnost prilagođavanja svakoj situaciji. Od rešavanja sitnih logičkih problema do suočavanja sa ozbiljnim životnim situacijama, inteligencija čini resurs koji spasava stvar.
Međutim, nisam baš sasvim siguran da je ta definicija dobra kada je reč o genijalnim ljudima. Geniji su društveno neprilagodljivi, kapriciozni, u večitoj su frustraciji jer ljudi nisu u stanju da ih prihvate zato što ih ne razumeju. Ako se ne nađe neko ko će bezrezervno verovati u dar genija, od tog dara neće biti ništa.
I upravo je to najkraća moguća priča o početku karijere jednog od najčudnijih i najgenijalnijih likova koje je američka rock scena iznedrila. Govorim o čudesnom i prerano otišlom Warrenu Zevonu, čoveku kome je sopstvena genijalnost predstavljala neverovatno težak teret.
Hajde da se prisetimo kako je počela ta neverovatna karijera.
Da prvo raščistimo šta je nokturno. U muzičkom smislu nokturno je kratka kompozicija setnog, sanjarskog i romantičnog raspoloženja. Najpoznatija su Šopenova nokturna u klasičarskoj literaturi, a meni su ona presela za vreme Juniorovog puberteta – imao je običaj da ih pušta rano ujutru, pre nego što pođe u školu.
Loš tajming za setan ugođaj. 
Još od objavljivanja svog prvog albuma, grupa Mott the Hoople je stekla verno sledbeništvo. Iako su se dva naredna albuma pokazala kao diskografski ćorci, pažnju publike su održavali eksplozivnim nastupima na kojima je letelo perje na sve strane, a uši su bridele.
Vožnja na leru bez novih dobrih pesama nije mogla previše dugo da potraje. Iako je njihov četvrti po redu album Brian Capers (1971) bio više nego dobar, zbog slabe prodaje se činilo da im nema spasa. Bili su pred raspadom.
