Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Balade obično služe za opuštanje i uživanje. Retko koja od njih podstiče na razmišljanje.
Nebrojeno puta mi se desilo da mi i posle nekoliko slušanja pesme/albuma promakne poruka koju je autor poslao. Kada je reč o pesmi o kojoj ću danas nešto da napišem, neko vreme se u nju nisam ni udubljivao. Ona zatvara prvu stranu albuma Punch the Clock (1983) Elvisa Costella i muzički je prekrasna laganica koja odlično funkcionniše u kasne noćne sate…
Sve dok se ne zapitate: o čemu, zapravo, Costello peva?
Pitanje iz naslova je samo retoričko. Grupa Yes još uvek postoji kao derivat i posle 50 godina rada. Doduše, sa samo jednim originalnim članom u postavi.
Prva pesma grupe Yes koju sam imao prilike da čujem je bila samo jedna od mnogobrojnih koje su se nalazile na kompilaciji koja se bavila progresivnom muzikom na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Još sam išao u osnovnu školu, bio sam mlad i zelen, pa mi nikako nije bilo jasno zašto su obradili i “Every Little Thing” The Beatlesa, koja se nalazila na drugoj ploči ove kompilacije… I šta su ovi momci uopšte želeli da sviraju na početku svoje karijere?
Izgleda da i oni sami u tom trenutku nisu znači šta bi sa muzikom koju su stvarali.
U našem muzičkom kosmosu Blood, Sweat & Tears još uvek imaju posebno mesto. I to nije nimalo slučajno.
Zahvaljujući činjenici da da se našao na pravom mestu i u pravo vreme, u pratećoj grupi Boba Dylana u trenutku kada je on odlučio da se “elektrificira”, Al Cooper je u drugoj polovini šezdesetih već postao neka vrsta mitske figure američke muzike. Vreme provedeno sa Dylanom je bilo vrlo produktivno, ne zaboravimo da je on osmislio i odsvirao onaj nezaboravni rif na Hammondu u pesmi “Like a Rolling Stone“, a već 1967. godine poželeo je da radi nešto drugo. Imao je mnogo sopstvenih novih pesama i žarku želju da se preseli u London.
Problem je bio kako namaknuti lovu za tako nešto.
Nastavite sa čitanjem… “Kockanje se isplati samo ako pobeđuješ”
Nekada su gitaristu Micka Abrahamsa mnogi poredili sa Ericom Claptonom. Tvrdoglavost i nespremnost da se menja koštali su ga velike karijere.
“British blues boom” je kovanica koja je smišljena da opiše šta se to dešavalo na britanskoj muzičkoj sceni u drugoj polovini šezdesetih. Bilo je to veoma interesantno vreme, a mladi muzičari koji su hteli da se bave “ozbiljnijom” muzikom pronašli su inspiraciju u elektrificiranom bluzu koji je dolazio iz USA. U to vreme pojavile su se mnoge velike grupe koje su negovale ovakvu muziku i dobro su nam poznate: Fleetwood Mac (prva postava), John Mayall’s Bluesbreakers, Cream, Chicken Shack, Led Zeppelin, Savoy Brown, Ten Years After… Svi su oni svoje pesme bazirali uglavnom na bluesu. U svojim redovima su imali dovoljno talentovanih pojedinaca koji su bili sposobni da pišu i sopstvene pesme u tom maniru. Istovremeno su istraživali i alternativne pravce kojima bi mogla da se obogati u suštini bazična muzika i tu su nastali zanimljivi rezultati.
Pomenutoj ekipi se tokom 1967. godine pridružila i grupa Jethro Tull.
Randy Newman je još uvek jedan od velemajstora “stare škole” pisanja pesama. On će vas uvek nasmejati, ma koliko bila teška tema o kojoj peva.
U generaciji songwritera/storytellera koji su se pojavili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Randy Newman zauzima posebno mesto. On je neka vrsta anomalije: nije se uklapao ni u kakve šablone pokušavajući da se dodvori publici. Umesto toga je stvorio sopstveni, prepoznatljiv stil koji se oslanjao na zvuk koji je dolazio iz New Orleansa (slično Dr. Johnu) koji je, ionako, mešavina svih živih muzičkih žanrova. Još važniji je bio Newmanov pristup pesmama: mnoge od njih su “lenje” i sporo se razvijaju, a likovi koji prolaze kroz njih su slični onima koje srećemo i u pesmama Warrena Zevona – to su, odreda, marginalci, barabe, prevaranti, šarlatani…
Iako Newman često pokazuje simpatije za junake svojih pesma, od početka je jasno da su oni zalutali u ovom svetu i njihovo teturanje kroz život opisuje crnohumorno, satirično i cinično.
Najstariji muzički instrument je ljudski glas. A kada se tri glasa savršeno uklope i spoje, rezultat može samo da bude magija koja se retko sreće.
Ma koliko bio prilično dobro organizovan u svom delanju, sa sređivanjem muzičke arhive uvek imam problema. Iskustvo me je naučilo da taj posao treba odraditi svakih nekoliko meseci jer, ako se ne odreaguje na vreme, često se protegne i na par nedelja svakodnevnog čeprkanja. Iako je to zgodna prilika da se osveži pamćenje i ponovi gradivo, što u mojim godinama lekari i preporučuju kao vežbu protiv demencije, stvari se uvek otmu kontroli: uvek nabasam na nešto što odavno nisam propustio kroz uši. A onda, po principu spojenih sudova, završim ko zna gde…
Utešno je što se posle toga samo nervoziram zbog previše utrošenog vremena, ali sam makar uživao u muzici. 
Od izvođača pop muzike obično ne očekujemo velike misli i ideje. Lana Del Ray nas je svojim novim albumom demantovala.
Prijatelji odavno znaju moje afinitete i ne preporučuju mi da slušam nešto što neće da mi se dopadne ili bar da me zainteresuje. Onomad me zove M. i pita me da li sam slušao poslednji album Lane Del Rey. Priznajem, malo sam bio zatečen. Nemam običaj da se udubljujem u ono što nude medijski izvikane zvezde, a naročito u muziku koja se namenski “proizvodi”. M. mi sugeriše da je i njega žena naterala da čuje Lanu i da ću da budem iznenađen, naročito tekstovima.
Ponekad je dobro da nemaš ženu, pomislim. 
Ponovo smo naišli na pravi mali muzički dragulj koji je, vremenom, bio ignorisan i zaboravljen.
Ma koliko bio uveren da dobro poznajem muziku iz sedamdesetih, po ko zna koji put me neka otkrića “malih” albuma razuveravaju da nisam ni blizu toga. Kada sam juče završio pregled snimaka nekih koncerata, Cevka mi je sama pustila grupu Neutrons. Moje uši su odmah registrovale interesantnu muziku koju do tog trenutka nisam imao priliku da čujem. Utešno, sa popriličnom sigurnošću bih mogao da pogodim vreme njenog nastanka, jer mi je ličila na mnogo toga što već poznajem.
Samo je bila malo drugačije smućkana.
Kako se odmah čulo da imam posla sa tipovima koji jako dobro sviraju, pomislio sam da će mi biti lako da ih lociram i saznam o čemu se radi. No, nije bilo ni malo lako sklopiti mozaik mada sam imao od čega da započnem…
Hawkwind su oduvek radili šta su hteli, a to rade i danas. Interesantno je da ih kao uzore ravnopravno pominju punkeri, kao i hard i prog rockeri. Pomalo blesavo, zar ne?
Još za gimnazijskih dana, između dečaka koji se pale na muziku došlo je do razmimoilaženja. Ona srednja struja čvrsto se držala svetog trojstva Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple, dok je malobrojnija, kojoj sam i ja pripadao, pokušavala da čuje i nešto drugo. Slušali smo mi i pomenute grupe, danas o njima ne mislim ništa loše i smatram ih vrlo značajnim. No, onako mladi i napaljeni, opijeni novim zvucima koje su proizvodili retki sintisajzeri, kada smo želeli da protresemo bubne opne čvršćim zvukom radije smo posezali za Hawkwindom.
Nekako nam se njihova muzika činila interesantnijom.
Nastavite sa čitanjem… “Psihodelični ratnici (nestaju u dimu)”
Debitantski album J. R. Augusta će za mnoge biti veliko otkrovenje, jer je prepun emocija i odličnih pesama. Regija mu polako postaje tesna: čini nam se da mu se smeši i internacionalna karijera.
Čudesni svet J.R. Augusta sam otkrio sasvim slučajno. Verujem da je bio u pitanju neki neobjašnjivi sinhronicitet jer me je njegova muzika očarala na prvo slušanje. Na neki način se ponosim time što sam prepoznao njegov talenat i napisao prvi tekst pre nešto više od pet godina. Zatim je sledio drugi, pa treći… Sve u iščekivanju da će, napokon, snimiti i album koji će ga predstaviti publici u pravom svetlu.
Stvari su se odvijale poprilično traljavo.
Izdavači nisu bili preterano zainteresovani za relativno anonimnog autora, a on sam nije hteo da pravi kompromise sa njima želeći da zadrži kreativnu kontrolu. No, nije sedeo skrštenih ruku.
