Sva je istina i ja od toga ne mogu da pobegnem: ako izuzmem nešto vrlo malo aktuelne muzike koja mi je bila po volji osamdesetih, trendovsu muzičku scenu te decenije sam uglavnom ignorisao. Ajde-de: slušao sam Dire Straits, čak sam pohodio koncert grupe Queen, po volji mi je bio Sting. Uživao sam u muzici Kate Bush, duboko poštovao Petera Gabriela, provaljivao liriku Springsteena. Navijao sam da opstane makar i krnji Pink Floyd i potajno se nadao da će se Led Zeppelin ipak ponovo ujediniti. Nadao sam se da će se Clapton vratiti na put pravednika i da će se okanuti tog eksperimentisanja sa produkcijom Phila Collinsa. Zabio sam glavu u šezdesete i sedamdesete i bio veoma uporan u nastojanju da tu muziku istražim do detalja (što mi je uspelo; trajalo je preko 20 godina, ali to je neka druga priča).
Naravno, trendove je diktirao MTV i pred njim su popustila i najveća imena; pravila igre su se promenila. Ponekad sam ga pratio, mada je to za mene bila decenija kad sam najzad razvio svoj animozitet prema televizoru i televiziji (opstalo do danas, hvala na pitanju). Bilo je muzike koja mi se dopadala u toj formi, ali ako izuzmem gorepomenute, nikad nisam kupio nijedan nosač zvuka svih onih koje su osamdesete donele kao nešto sasvim novo.
Dobro de, dva albuma od Sade…
Prosto, nisam ih poštovao – mea culpa – osim jedne grupe iz Londona. A i pred njima sam kapitulirao kad su osamdesete bile već na izmaku.
