Onima koji su već krajem sedamdesetih/početkom osamdesetih ozbiljno shvatali muziku nezavisna diskografska kuća 4AD je bila nešto poput svetionika. Objavljivala je muziku grupa/autora koja je bila nekomercijalna, ali je jasno pokazivala kojim putevima je moguće krenuti u dalji razvoj novih ideja.
Pa dokle ko stigne. 
Ljudima poput mene, koji ne razmišljaju pravolinijski, došla je “kao kec na desetku”. Tako su na mome gramofonu prodefilovale mnoge ploče koje su objavili: Bauhaus, Dead Can Dance, Cocteau Twins, This Mortal Coil, Throwing Muses, Pixies…
Ne, nije mi se sve od toga dopadalo… Ali sam podržavao ideju eksperimenta i sklonost vlasnika Ivoa Watts-Russela da u objavljivanju ne vidi samo profit i svesno ulazi u rizik.
Vremenom, neki od pometutih su pobegli, neki novi su došli, ali me ne napušta utisak da je oštrica koja je delila eksperiment od široke prihvatljivosti, vremenom, otupela.
I danas, posebno mesto u mom srcu zauzima projekat This Mortal Coil (o kome nećemo danas) i naravno, čudni i enigmatični, Cocteau Twins.
Kada su se pojavili, u atmosferi post panka, novog talasa i novog romantizma, bili su nešto sasvim drugo. Sa sobom su doneli neku vrstu pastorale i prozračnosti u zvuku, čega se u to vreme retko ko doticao. Njihova muzika je, nekako, lebdela svuda oko slušaoca. A za takvu vrstu slušanja potrebno je i malo privikavanja.
Ako im je prvi album više bio šok za slušaoce, već drugi Head Over Heels (1983) је јаsno postavio mizanscenu za buduće korake: moćan i kristalno čist glas Elisabeth Frazer je pravi mamac na koji se bilo lako upecati, a posle toga treba se samo prepustiti…
Treasure (1984) je bio prvi njihov vinil koji sam kupio. Omot je fascinantan (kao i za sva tadašnja izdanja 4AD-a odradio ga je Vaughan Oliver, koji je savršeno osmislio vizuelni identitet njihovih izdanja), a vožnja počinje sa pesmom Ivo (posvećenoj Watts-Russelu), da bi se pretopila u Lorelei (koja može da prođe i kao komercijalni singl) i nastavila sa kamernom Beatrix… Ono što na neki način šokira slušaoca su reči koje Frazerova peva. Mnogo vremena sam utrošio da pokušam da ih razaznam dok nisam ukapirao foru – reči ili glasovi koje izgovara su u funkciji muzike i atmosfere pesme i nemaju neko određeno značenje. Pa se ne treba ni truditi.
Zato, ako ikako možete da preslušate album Treasure, nemojte da oklevate i pristupite mu bez predrasuda. Kao što sam njegov naslov sugeriše, to je muzičko blago.