Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Poslednjih godina imam problem sa već etabliranim britanskim izvođačima koji me, najčešće, razočaraju. Bolje da im ne pominjem imena. Po inerciji preslušam im nove albume, sve očekujem da će da potegnu neku pesmu na tragu onih koje su ih proslavile i ostanem razočaran. Na kraju, ne desi se ništa.
Poslednje veliko razočaranje je isprdak koji je objavio Radiohead.
Kako je kreativna muza mnoge napustila, bolje je da se držimo onih koji imaju i višak dobrih pesama.
Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.
Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.
(велика)
Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.
Ovih dana navršilo se petnaest godina kako nas je napustio Pimpek.
Prerano je otišao. 
Колико год да Сан Франциско чини изузетак у многим погледима (један међу ређим градовима тамо чије име не изговарамо најближе домородачком Сен Френсиско, него овако), и чак је и нешто шаренији, кад сам бирао фотке за ову обраду, проблем је био само у томе што је кандидата било превише.
Мада, да не грешим душу, нашао сам неколико зграда у боји, једна чак нешто јоргованско лилава, ал’ ту је власник држао продавницу музичких цедеова. Наглашавам да је власник, јер неко под киријом сигурно не би имао пара да убеди издавача простора да префарба целу кућу.
(велика)
Град јесте шарен по неким другим питањима – има оних степеништа са кићеним оградама, има украса по фасадама, чак би се могло рећи да има и некакву архитектуру, мада би се по нашим стандардима то све сматрало за привремене објекте – скоро све је од дрвета.
Gledajući na Zapad, često smo spremni da potcenjujemo ono što smo nekada imali. Ako su šezdesete godine u Jugoslaviji bile obeležene entuzijazmom, borbom sa državnim cenzorima i pokušajima da se imitiraju velike svetske zvezde, njihova druga polovina je najavila originalnu, autorsku muziku.
“Osmjeh” (1967) je jedan od prvih, pravih hitova koji je, u istom trenutku kada se zavrteo na radiju, postao “pjesma tjedna”.
И наравно, таман кад стигне нова фоткалица, и први пут је изнесем из куће, нацрта се баш облачно, оловно време, а и то куд смо кренули (ћерка вози, могу да фоткам успут!) није баш неко место него Волмарт. А баш сам хтео да видим да ли ће Фуџи да тера лепше боје него она Коника.
И јесте осветлао образ на успутном зеленишу, свака му част, а кад смо тамо стигли оставио сам га у колима. Јер у Волмарту је тужно, особље сморено, хучи вентилација али не успева да однесе мирисе пластике и детерџената, сви нешто покуњени и потиштени, јер то је Волмарт. Једни што јадни морају да раде у њему, други што немају пара да пазаре на неком веселијем месту. И све сиво осим цена и реклама. И баш тих дана, нова колица, загасито суморно сива. Бар не шкрипе, још нису провела довољно напољу на сунцу и влази. Претходна су била плава. На паркингу, користим прилику да иштрикам једну серију.
(велика)
Онај зид неким чудом није сив – све те кутије од шљако блокова су по правилу у боји камена којим су обложене. Волмарт се потрудио да бар споља изгледа другачије. Изнутра, пак, сваки изгледа исто, нема везе у ком крају САДа са налазите. Од оне буке и тихе људске вреве некад вам се мало сманта у глави, и одједном не знате у ком сте граду, дође вам да кренете ка излазу само да видите шта ли је то напољу.
Ne znam kako vi podnosite ove vrućine. Ja se mučim – slabo spavam, apetit mi je nikakav, mnogo pijem (vode, da ne bude zabune) i svašta mi se mota po glavi, što nije neuobičajeno. Normalno, kada sam već u takvom stanju, u jednom trenutku upadnem u dremku koje nisam ni svestan…
Ne znam koliko sam spavao ili šta već, ali da zabeležim dok se još uvek sećam…
Макавејев је својевремено написао да “Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено”. Али, то су биле веселе шездесете и ране седамдесете. Амери су се отад дали у пригушивање боја, као да желе да и тако покажу да од онога није остало ништа.
Оно, има шарених ствари, али на њима је обично одштампана цена. Не мислим на цену за шарене ствари, оне су и даље сивкасте, шућмурасте, пригушених тонова – мислим на саму цедуљу са ценом, или на етикету на омоту. То је дречкаво, то урла. Одевни предмет унутра најчешће није у боји, а и ако јесте, пригушена је. Неке ствари ни не постојео у бојама (нпр. мушке чарапе).
Није да је баш све сиво, али… скоро. Кад купите кола боје шампањца, то је некаква сива са благо бордо нијансом. Сличне песничке бравуре су употребљене и за називе осталих сличних, хм, боја.
(велика)
Кад сам једном приметио ово, нисам могао више да га не видим. А онда сам хтео да то имам и на фотографији, да све што је довољно близу сиве буде баш сиво. Тражио сам да ли постоји неки овакав филтер, но тада, пре осам-девет година, није га било, па сам ово радио ручно, у Патуљку.
Једна од разлика између рока и класике је била и у томе што се класика увек изводи по нотама, свира се тачно онако како је записана. Интерпретације се разликују у брзини (јер није била баш записана, понекад само описана), понекад у распореду по инструментима, понекад по гласноћи појединих инструмената. Или се комад за клавир уради за цео оркестар, или пак обратно. Рокери су ту увек давали себи већу слободу.
Ту пре свега мислим на оно кад рокери изводе песме других рокера, али и кад се дохвате Баха. Или Руса. Ту се даје мало машти на вољу, ноте се додају, убацују се инструменти који композитору нису ни падали на ум, или чак нису ни постојали.
А обратно? Да симфонијски оркестар изведе нешто рокерско? Па, чули смо то сто пута, онај симфонијски бенд из Лондона је наштанцовао гомилу албума на ту тему, изводили су свашта. М, да, али то су биле обраде, транскрипције, танте за кукурику – ако ви обрађујете нашу музику и ми ћемо вашу. Познаћете мелодију, али ће да звучи као да је компонована сто година раније – ви сте радили то исто, само сте возили времеплов у супротном смеру.
Међутим:
Преслушај па читај даље.
U deo bitke protiv korupcije spada i stavljanje lisica. Tu vlast sigurno ništa neće raditi na svoju ruku.
Nadamo se da nemate tu kuratu sreću da vam je broj telefona “pevljiv” raznim klincima i “klincima”, koji bi da zovu usred noći i bude pošten i radan svet. Jer kô što reče jedan mnogo pametan – jedino gore od tog poziva usred noći može da bude samo to da pozivar nije pogrešio broj. Ako neko i očekuje takav poziv, vrlo verovatno nije s prijatnom zebnjom.
A Magdalena Blagojević, Aleksandar Mitrović, Nebojša Pospišil i hiljade drugih u Srbiji čekaju “najvažniji poziv u životu” i mediji o tome tek poneku prozbore. Možda će neki urednici ili makar njihovi asistenti markirati 6. jun kao Nacionalni dan donora. Medijima je očigledno više stalo do onog (jebemmu, nema dovoljno prstiju na ekstremitetima da se upre u svakog) ko čeka svoj najvažniji poziv da ga onaj (jebemmu, u ovog i ne treba upirati… prstom) zovne u novi saziv Vlade.
Ministarska sinekura nije zagarantovana svakoj mandatorskoj ulizici, ali je to neophodna karakteristika da bi se u Srbiji postalo ministrom. A ovaj zna za jadac, pa krši još jedno obećanje odlažući spisak glavnih mu saradnika. Svi vrlo dobro znamo da je sadržaj tog spiska nebitan svakome osim onima koji su na njemu. Onaj ko žari i pali koristi priliku za samoreklamu, pa nas obaveštava da će Vlada uložiti sve napore da nas odvajanje V. Britanije od EU ekonomski ne ugrozi. Toliko će se truditi u tom smeru da će zapostaviti ostale oblasti – ljudi su, ne mogu na sve strane da se rašire. To što je besplatno školovanje sve skuplje, to što lekari naprasno nalaze slobodne termine za zakazivanje tek kad ugledaju neku EU-novčanicu, to što je hrana sve manje hrana, a sve više otrovna hemija, to što nam mladi i sposobni sve lakše odlaze u svet… Ko će time da se bavi, kad mora da štiti državu od eknomskog udara izazvanog izlaskom VB iz EU.
Ostaje nam samo da se nadamo da niko neće skoro naći vodu na Marsu. Ko zna koliko bi se članovi Vlade angažovali da nas to otkriće ekonomski ne uruši – i to baš sada, kada smo uspeli da premašimo granicu od 400 € prosečne plate (za ono malo što je preteklo kao zaposlenih “na belo”).
