SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
Å ta sluÅ¡amo ovih dana. TakoÄ‘e, Å¡ta iskopavamo iz kamare fonograma…
Gledajući nedeljnu listu novoobjavljenih albuma pokuÅ¡avao sam meÄ‘u meni nepoznatim imenima da pronaÄ‘em iÅ¡ta Å¡to bi me zanimalo. Na listama komentara i mini recenzija koje bi potencijalne sluÅ¡aoce trebalo da navuku da kupe nepoznatu muziku, ali im niÅ¡ta ne verujem. Sve je to lepo i pažljivo sroÄeno da probudi znatiželju ali, iz iskustva, najÄešće se reklamira Å¡ećerna vodica za blago ispiranje uÅ¡iju.
Nisam taj kod koga ovakve stvari prolaze.
修羅ã®èŠ±
NovogodiÅ¡nji blagdani su, barem meni, bili vrlo interesantni. Nagledao sam se dobrih filmova. Moj favorit je „The Hateful Eight“ Quentina Tarantina jer je bio praznik za oÄi. Tarantinove filmove možemo da volimo ili da ih mrzimo, ali ne možemo a da ne primetimo da se u mnogim detaljima razlikuju od uobiÄajene holivudske produkcije na koju smo se, uglavnom, navikli.
Jedan od specifiÄnosti je naÄin na koji Tarantino koristi muziku u svojim filmovima.
Za razliku od većine soundtrackova koji se bez filmskih kadrova pretvore u dosadnu kulisu dok se rade sasvim desete stvari, oni iz Tarantinovih filmova mogu da funkcioniÅ¡u i sami za sebe. To nam mnogo govori o režiserovom rafiniranom muziÄkom ukusu i, dakako, nasluÅ¡anosti. MeÅ¡anje muziÄkih žanrova kod njega je sasvim uobiÄajena stvar, a ne nedostaje ni egzotike i eksperimenta.
Iz danaÅ¡nje perspektive, moj život krajem Å¡ezdesetih bio je veoma zanimljiv. Deca su, u odnosu na danaÅ¡nju, imala nezamislivu slobodu – napolju se provodilo svo slobodno vreme, pikala se lopta i klikeri, izmiÅ¡ljale svakojake igre, po malo sluÅ¡ala muzika i, obavezno, Äitali su se stripovi. Ako su roditelji dozvoljavali.
U kući profesora književnosti poželjnije je bilo Äitanje knjiga, ali se moji roditelji nisu bunili – Äitao sam i jedno i drugo.
Život koji se odvija “u Äetiri zida” nikada nije interesantan, a kada se na to dodaju emocionalni ili neki drugi problemi, onda se neÄiji život oÄas posla pretvori u pravo rasulo.
U takvim okolnostima najÄešće nastaju paćenice, pesme uz koje se uvek sipa joÅ¡ jedna ÄaÅ¡a.
To ne znaÄi da će se tuga uspeÅ¡no utopiti u piću. Pre će biti da će paćenik/paćenica koji se drže za ÄaÅ¡u zavrÅ¡iti sa muÄninom i jakom glavoboljom. 
Zabavna pesma, zanimljiv video, Äudna kolaboracija… Dovoljan razlog da se ne okleva. 
Dakle, puštaj odmah. 
Look at you, holding hands with the man from the Rio.
Ne znam s koje strane da zapoÄnem ovu priÄu. Ama, Ä‘avo da me odnese ovako ludog ako umem da objasnim zaÅ¡to sam se zakaÄio poslednje meni znaÄajne slike o bendu Äiju važnost ne mogu da vam opiÅ¡em u malo reÄi. Jer Steely Dan nije lako opisivati: to nije trivijalan bend. I sad, preko svega toga, joÅ¡ ja naÅ¡ao da komplikujem stvar izbegavanjem da ovu priÄu ispriÄam redom, kao Å¡to sam ranije planirao.
Ali, nisam kriv za to. IspriÄaću vam sve na kraju.
Ne mogu Äak ni da kažem “sledeća numera je jedna od najlepÅ¡ih pesama grupe”, jer ja tim epitetom kitim barem polovinu onog dela opusa grupe koji neizmerno volim, od prvog autorskog albuma Can’t Buy a Thrill (1972) do sedmog Gaucho (1980). SluÅ¡amo upravo naslovnu numeru sa tog, poslednjeg u nizu jedne od najuglednijih autorskih karijera u rock muzici tih romantiÄnih sedamdesetih. Ima, doduÅ¡e, i onih koji odbijaju da prihvate Steely Dan kao rock’n’roll, nego su kategoriÄni da je to jazz rock; ali, to je već neka druga priÄa. Aman, tu muziku su Äak nazivali yacht rock! Uostalom, jebeÅ¡ žanrove: ovaj žanr se zove “muzika grupe Steely Dan” i meni je to dovoljno do kraja sveta.
Joss Stone u avgustu po prvi put među Srbima, navali narode! 
Jazz festival NiÅ¡ville, slavi 21. godinu postojanja i upravo je poÄeo je na svojoj web stranici da objavljuje ovogodiÅ¡nje uÄesnike. Jedna od prvih najavljenih je i gorepomenuta mlada dama.
Na pomen ameriÄkih “stadionskih” grupa ostajem ‘ladan k’o testiÄe. Takvima neka se bave mala deca – Ameri imaju u muziÄkoj ponudi mnogo interesantnijih izvoÄ‘aÄa, pa je zaobilaženje megazvezda poput dugoveÄne grupe Cheap Trick rutinski potez.
A onda sam nabasao na solo album Robina Zandera, njihovog pevaÄa.
Od malena me je nerviralo tradicionalno pitanje koje su postavljali odrasli: “Å ta ćeÅ¡ da budeÅ¡ kada porasteÅ¡?”. Kako da dete od nekoliko godina može da zna odgovor? Mnogi ljudi i u zrelim godinama joÅ¡ uvek lutaju životom bez pravog cilja. A tek žene… Neću ni da pokuÅ¡avam da ih komentariÅ¡em. 
Zbog toga nikada nisam ni pokušao da bilo kom klincu solim pamet oko njegovih životnih izbora.
Å ef me je, ponovo, kritikovao. Prigovorio mi je da previÅ¡e piÅ¡em o ljubavnim stvarima, kao da to nekoga mnogo interesuje. Malo smo omatoreli, kao i Äitaoci ovih radova, pa raÄuna da smo emotivne probleme odavno reÅ¡ili i srećno/nesrećno se ukotvili u braÄnim ili nekim drugim vodama.
Pesme o kojima pišem nisu moje, neko ih je napisao iz ko zna kojih razloga – moje je samo da se pobrinem da budu dobre.
Vala, dosta je bilo ljubavnih. 
