Отприлике 2003 ми се заломило нешто слободног времена (читај: остао без посла) па сам између друге разоноде (јурњаве за огласима и цимања познаника имејлом за рукав) кренуо да шврљам по тим равним мрежама. Наватао се читав талас којекаквих забачених бендова из периода прогресивног рока.
“Кресиду” сам до јуче бркао са “Пешчаном ружом” те сам тако мислио да су Французи, ал’ јок, као и већина те булументе, Енглези. Немам појма ни ко су ни шта су, ал’ ова ствар ми се некако увек нађе на плејлисти (и то на обетри).
Зашто имам три плејлисте? Па… испало је да ми треба.
In this dirty old part of the city
Where the sun refuse to shine
People tell me there ain’t no use in trying
Malo je benasto da jedna od mojih omiljenih numera za žurke počinje baš ovakvim stihovima, ali nisam kriv. Nije bitna ni slikovitost tih stihova koja kao da opisuje Srbiju 2015. (ili bar onaj deo koji nije Beograd) i beznađe u grudima. Nije bitno ni to što onaj ludak ide okolo i urla na nas da nas obavesti kako srljamo u bolju budućnost. Neće mi, vala, danas nekakav polusvet pokvariti raspoloženje.
Molim vas… Ne: tražim od vas da budete toliko dobri i da na moje traženje sledeću numeru pustite što glasnije možete. Znaćete da je dovoljno glasno kada u blizini počne da se trese neki komad nameštaja. Idemo…
Postaje zamorno kopati po smeću koje nam je internet doneo u kuću. Zbog toga mi se često dešava da, bombardovan senzacijama koje mi se nude sa svih strana, zaboravim na pesme koje mi se svide već na prvo slušanje. Iz mog dosadašnjeg pisanja očigledno je da diskografske kuće i ja imamo različito mišljenje oko toga koje su pesme pojedinih autora reprezentativne. Tako neprekidno traje igra: malo čekam ja njih da se pojave na Cevki, pa onda one čekaju mene da se smislim i da nešto ovde napišem… Ako dočekaju.
Pita me prijatelj pre neki dan “Čegbre malo, a šta ti zapravo smatraš pravom južnjačkom rok muzikom?”. Uh, jebote: pogodi u centar mete prvim metkom.
Stvar o kojoj smo već razgovarali, a koju će vam svaki samuraj Skoja – ili barem oni koji se redovno oglašavaju u muzici za popodne – posvedočiti svojim rečima, ali sa istom poentom: muziku vredi deliti samo na dobru i lošu. Sva ostala razvrstavanja, stilska etiketiranja, deljenja i slične zametne rabote postoje samo iz puke potrebe da nekako katalogizujemo te sadržaje u cilju lakšeg pronalaženja, pribavljanja i slaganja u policama (onim u plakaru i onima u pameti). Nijedna uska klasifikacija muzike ne može ništa dobro da donese, ma koliko da se trudite.
Nego, da čujemo nešto, pa da vam tako ilustrujem poentu svog nedavnog mentalnog meandrčenja. Glasno, molim.
Pojava novog talasa/novog vala na domaćim prostorima krajem sedamdesetih izazvala je turbulencije na muzičkoj sceni. Nove grupe su nicale na sve strane, a bratstvo i jedinstvo muzičara je cvetalo – malo Pozdrava iz Beograda, a onda i Pozdrava iz Zagreba.
Niko nije ni slutio šta će se desiti samo desetak godina kasnije.
Ako izuzmemo Džonija Štulića, koji mi je jednom prilikom rekao da će “ubrzo sve otići u…”, ostali muzičari koje sam sretao bili su na partijskoj liniji i mudro ćutali. Džoni, takav kakav je bio, nije imao dlaku na jeziku i često je komentarisao stvari koje ostali nisu smeli ili nisu hteli. Otuda i njegov ekspresni izlazak iz Parnog valjka – Hus je bio suviše fin i uglađen čovek da bi mogao da egzistira u istoj ravni sa rođenim buntovnikom.
No, iz te kratke saradnje njih dvojice, ostale su neke sitnice koje se lako prenebregnu. Džoni je Husa zainteresovao za nova muzička kretanja, a Valjak je snimio dve njegove pesme (Jablan/Kad Miki kaže da se boji). Za uzvrat, Hus je producirao legendarni prvi singl Azre Balkan/A šta da radim (1979).
Iz današnje perspektive, albumi Parnog valjka Vruće Igre (1980) i Vrijeme je na našoj strani (1981) su pokazale da je Hus sazreo kao autor, da zna da vešto iskoristi tekuće muzičke trendove i da je ovladao radom u studiju. U to vreme producirao je dosta uspešnih albuma (Haustor, Patrola, Stidljiva ljubičica, Animatori, Cacadou Look) – i jedan koji je je nestao bez traga.
Iako je album Patrole u sredini (1981) bio jedan od boljih koje je odradio, svojeglavi pevač te grupe Renato Matessi je ubrzo posle snimanja napustio grupu. Dvojica bivših članova, gitarista Saša Mićunović i bubnjar Dragan Simonovski, napravili su novu – Tora je bila spremna za start.
Usledilo je snimanje istoimenog albuma. U studiju su se za miks pultom našli Hus i Vedran Božić, muzika grupe se već pomerila ka novom romantizmu i zvučali su poput stranaca, pesme su bile sasvim dobre, omot kao da su radili momci iz Hipgnosisa i…
I ništa se nije desilo.
O grupi Tora i njenim članovima danas se ne može pronaći ni jedan jedini tekst. Nestali su negde zajedno sa novim valom.
U leto 1968. godine, velika pevačica & neobična žena Dusty Springfield snimila je jedan od svojih najvećih hitova “I Close My Eyes And Count to Ten“. Pesma se često emitovala i na domaćim radio stanicama, pa ne čudi da se kao prepev pojavila u dve verzije.
Kada se po prvi put, mlad & zelen, nađeš u nekoj stranoj državi, sasvim uobičajene stvari mogu da se pretvore u avanturu. Daleke 1981. godine, lutao sam Kopenhagenom u potrazi za najobičnijim hlebom. Danci imaju odlične pekare, stotine raznih vrsta hleba, ali svi oni na koje sam naišao bili su umešeni sa nekim dodatkom. A čuveno “dansko pecivo” nije dolazilo u obzir.
Somuna & pogača nije bilo, kroasani su ostali u Francuskoj, a meni se jeo baš onaj naš, najjednostavniji hleb.
Nisam ljubitelj lo-fi žanra. Kada vidim da su nekom izvođaču recenzenti prilepili tu etiketu refleksno ga zaobiđem – ima toliko drugih stvari na koje mogu da potrošim slobodno vreme.
Ovo je već nešto vrlo, vrlo interesantno.
Melodrama, zanimljiv tekst, melanholija i retro pristup su bili dovoljni da se malo više zainteresujem.
– Znaš li šta aktuelno rade Allmani? – upita me Efi dok sam lagano srkao kafu u njegovom hardverskom kabinetu. Bilo je proleće 2003.
– Iskreno, pojma nemam – odgovorih mu – znam da su nedavno nešto svirali uživo, zajedno sa ostacima grupe Grateful Dead, ali dokle se pružaju ovih dana… Ne, ne znam.
– He, he, he – reče Efi onim tonom koji izvlači u retkim prilikama kad odluči da iskoristi skrivenog keca u rukavu; dobro je znao da me ima ovog puta. – Slušaj onda ovo – reče i pusti ovo.
Usledilo je snimanje istoimenog albuma. U studiju su se za miks pultom našli Hus i