Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Naslušao sem se svakakvih epiteta o ženskim očima. Oči koje su “cold & evil” već su ređe. A kada su još spojene sa proračunašću, od njih treba bežati što pre i što dalje. Moji Gružani imaju jednu reč za takve žene – baksuz.
Interesantno je da sam ovu, tipično “mušku” pesmu, prvi put čuo u izvođenju jedne žene. I to ne bilo koje, već Linde Ronstadt.
Pritisak fizika kao nauka definiše kao dejstvo sile na površinu na koju deluje (Samuraj Miloš će, već, da me ispravi ako grešim). U većini slučajeva, ovaj pojam je vezan za izučavanje fluida (tečnosti i gasova). Zamislite samo ekspres lonac u kome kuvate supicu za nedeljni ručak – kada počne da šišti, to znači da je proradio pritisak vodene pare i da ga treba pripaziti jer može da eksplodira.
Kod ljudi, pritisak deluje uglavnom na suprotan način. Implodiraju. Kako su i muzičari ljudi, hajde da razmotrimo jedan od takvih slučajeva.
Sedamdesete su bile veoma uspešne za grupu Jethro Tull. Postavili su tako visoke standarde originalnošću, fantastičnim pesmama i scenskim nastupima kakvim se retko koja druga grupa mogla pohvaliti. Razmislite malo – njih nikada, za razliku od drugih velikih grupa , niko nije ni pokušavao da kopira. Mada su novinari često oštrili zube na albumima Tulla, a i Ian Anderson im nije ostajao dužan, imali su jaku kartu u rukavu u svim prepirkama – publika ih je fanatično volela, kao što ih voli i danas.
Sve dok se, 1980. godine, nije desio “big bang”.
Is it as passionate as it seemed?
Was it for real or some kind of dream?
Don’t talk about it, it’s not the same
Love me madly once again
I najveći frajeri nekad padnu u očaj i počnu da cvile. Jedina uteha je u tome što niko nikad nije umro od toga. 
Zahvaljujući izuzetnim reklamnim naporima, retko ko na planeti nije čuo za Dubai. Sve je naj, superlativi i hiperlativi su često nedovoljni da opišu ono što vas čeka. Najviše ovo, najveće ono, kupovina (neki kažu da se ime emirata i njegovog glavnog grada latinicom zapravo piše DoBuy, a na nekim mapama je i dalje stara transkripcija Dubayy), trgovina, turizam, more, pesak, kamile, datule (najbolje kad su punjene bademom i prelivene čokoladom), pustinja, lepota… Kao što stari vic kaže, bar mi znamo šta je demo, no, valja ovde i živeti i raditi. A onda vas dočeka saobraćaj, bilo da ste turista ili žitelj. Hiperlativ za to još nije izmišljen, jer saobraćaj je ovde često neopisiv.
Jedini lek je muzika.
The morning sun touched lightly on the eyes of Lucy Jordan
In a white suburban bedroom in a white suburban town
And she lay there ‘neath the covers, dreaming of a thousand lovers
‘Til the world turned to orange and the room went spinning round
Retko kad se desilo da se tako suptilno, odmereno i snažno uputi šamar društvu kao što je Shel Silverstin to učinio u pesmi koju danas slušamo. Međutim, preskočićemo verziju koju je 1974. godine matično snimila njegova grupa Dr Hook & the Medicine Show, ali ne zato što je reč o grupi koja ni samu sebe nije shvatala ozbiljno, pa zašto bi smo mi to onda činili, nego zato što postoji verzija koju ceo svet danas smatra konačnom, iako je ona snimljena u zbilja mnogo verzija od strane mnogih muzičara, znanih i neznanih. Ova pesma kao da je pisana za tu ženu; doduše, ona je tada bila izgubljena u besmislu druge vrste.
Reč je, naravno, o verziji koju je 1979. godine snimila Marianne Faithfull.
Po svom običaju tih godina, tokom zimskog i letnjeg raspusta sam dolazio u posetu tetki u Zemun – između ostalog i zato da bih sa beogradskih lokalnih stanica, koje nisu dobacivale do mojih preskromnih kapaciteta za slušanje radija, mogao da snimim nekoliko kaseta nove muzike, koju bih potom kod kuće slušao do besvesti. Ova izvedba pesme je tada bila nova i ja sam uspeo da je snimim. Da li je to bio Studio B ili dvestadvojka, sad bi bilo već previše da me pitate; te stanice tih godina su se prelivale u dobroj muzici. No, i sa ono malo mršavog znanja engleskog kojim sam tada raspolagao, kapirao sam da se u tom tekstu zbiva nešto više nego što sam tada mogao da rastumačim.
Prošlo je, vala, dosta vremena dok toj pesmi, koju bezgranično volim još od onda, nisam otkrio puno značenje. A tek je prošlo dosta dok tom značenju nisam dao i životni smisao.
Nastavite sa čitanjem… “Dok se vozi po Parizu, a topli vetar joj mrsi kosu”
Should I stay or should I go now?
If I go there will be trouble
And if I stay it will be double
So come on and let me know
Da li vas je nekada zezala ženska? A koga nije… 
I ako ozbiljno shvatimo drugi & treći citirani stih, postaje jasno da je dilema iz naslova, zapravo, večita.
Some say I got devil
Some say I got angel
But I’m just a girl in trouble
I don’t think I’m in danger
Hrabro, nema šta!
Ko je redovno čitao moje tekstove na Suštini pasijansa, zna kakve žene volim. Ko nije, može da navrati u arhivu i sam zaključi kako mu se ćefne. Ima još mnogo zanimljivog da se napiše o tom opštem mestu životnog pozorišta, ali danas će neko drugi da preuzme moju ulogu.
Pravi je trenutak da nastavimo tamo gde smo stali.
A sada nešto potpuno neočekivano
Osnovna osobina svih političkih ideologija jeste nezainteresovanost za stvarne potrebe čoveka. Bilo da govorimo o komunizmu ili kapitalizmu, kao ekstremnim polovima među kojima osciluju sve moguće političke ideje, ljudske potrebe se ili bacaju u blato ili dižu u nebesa. U stvarnosti, sedamdesete godine prošlog veka jesu dokaz sposobnosti čoveka da zadovoljno živi u uravnoteženom društvu.
Kako je došlo do toga da nam se sedamdesete dese, danas je predmet teorija zavere. Kažu da su te godine izmišljotina Trulog Zapada koji je želeo državom blagostanja, uzbudljivom muzikom, farmerkama, Starkama i ostalim Barbikama da logički upropasti uniformisanu državu sa one strane Gvozdene Zavese. Šta god da je razlog, neverovatna kreativna muzička eksplozija koja je tada protresla planetu i ostavila istoričarima muzike dovoljno posla za vekove rada pokazala je da sposobnostima slobodnog Homo Sapiensa nema kraja.
E, sada je, pre nastavka priče, vreme da odvrnemo zvučnike: