Može li se udeliti bolji kompliment ženi od ovoga u naslovu? Bogami, teško.
Taj sport se davno otrcao i pretvorio u fraze. Da budem iskren, više i ne znam kako bih to uradio. 
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Odmah iza ćoška
Prva muzička “britanska invazija” na Ameriku tokom šezdesetih je bila svojevrsni fenomen koji smo više puta pominjali – kruta američka muzička industrija toga vremena sporo je reagovala na promene koje su se dešavale u Evropi. A kada je njihovo tržište eksplodiralo – odjeknulo je.
Dolazak Bitlsa na prvu turneju po USA pretvorio se u kompletnu ludnicu. Ako zanemarimo histerične tinejdžerke koje su ih dočekale na aerodromu, njihovo gostovanje u emisiji The Ed Sullivan Show gledalo je preko 70 miliona ljudi.
Narednih nekoliko godina biznis je cvetao, a engleski izvođači su se trudili da dobace do tog velikog tržišta – tamo se vrtela glavna lova. Nastavite sa čitanjem… “Odmah iza ćoška”
Vremenska mašina gospodina Janjanina
Elementary… or is it?
U jednoj od legendarnih scena slavnog crtanog filma Pepa Prase, na pitanje “Šta je to misterija?”, Tata Prase iskusno odgovara: “Misterija je nešto što detektivi dobro rešavaju”. Ta mi se scena uporno motala po glavi od kada je ovdašnji muzički urednik prijavio objavljivanje novog (dvanaestog, mašala!) studijskog albuma benda Spock’s Beard, Oblivion Particle. Da pustimo tzv. video koji prati izlazak albuma pa da vidimo u čemu se radi u toj zavrzlami.
Nastavite sa čitanjem… “Vremenska mašina gospodina Janjanina”
Rekvijem za Evropu
Now, only sorrow
No tomorrow
There’s no today for us
Nothing is there
For us to share
But yesterday
Kakav je to svet u kojem težnja za zadovoljenjem najosnovnije moguće ljudske potrebe, a to je goli život, izaziva manifestacije pasivnog negiranja, objašnjava se pogrešnim nazivima i nizom loše zamenjenih teza, a eskalira u najodvratniju implementaciju žice sa sečivima koju je dvadeset prvi vek video?
Okretanjem glave ćemo postići samo jedno: sahranićemo poslednje ostatke dostojanstva koje nam je prošlost ostavila u nasleđe. Evropa upravo velikim koracima odlazi tamo gde će najzad i poslednja budala shvatiti da od nje nije ostalo ništa osim ljušture.
Desilo se juče, spontano.
Slatko, ali ne sladunjavo
Ko je Daryl Hall, pominjali smo u više navrata. Recimo, kada beše reč o važnom duetu čiji je on bio član i koji je visio po top listama dok nisu dosadili i bogu i đavolu, a sve zbog dekadendnog manira da pišu fantastično dobru muziku koja se lako prodaje. Stvar koju Hall radi poslednjih godina je jedna fenomenalna emisija televizijskog formata i trajanja, gde on u svoju kuću u planini poziva razne muzičare koji imaju kapaciteta da stanu rame uz rame sa njim, pa malo ćaskaju, pa kuvaju, pa se zajebavaju za trpezom, pa malo sviraju pred kamerama, uživo, i to tako da prosečan ljubitelj muzike obično veli “pa šta je ovo, suncetiebemžareno!”. Setićete se, možda, one “duple porcije” ludijanja Joea Walsha baš kod Daryla Halla, gde je odsvirana konačna verzija “Life’s Been Good“, o “Rocky Mountain Way” da i ne govorim.
No, boravili su i drugi velemajstori kod Daryla Halla. Recimo, ovaj.
Oni narodi koji pate
Verujem da je većina onih koji zalaze ovde, baš kao i ja, šokirana fotografijama & naslovima kojim nas zasipaju mediji & tisak poslednjih nedelja. “Migrantska kriza”, što je eufemizam za stradanje izbeglica iz ratom zahvaćenih područja Bliskog istoka pred kojim Evropa nema rešenje, uselila se u naše domove & glave, hteli mi to da priznamo ili ne. Mučnine od prizora koje vidiš se ne možeš otarasiti.
Ušuškani u toplinu svoga doma govorimo o ljudskoj patnji uglavnom nezainteresovano, kao da se nešto slično ili isto ne može desiti i ovde, ma koliko se svaka od naših država ili “država” trudila da nas razuveri da to nema baš nikakve veze sa nama…
U pustarama
Ala se potrefilo.
Ne dešava se često, a meni se desilo dvaput, da uživo vidim i čujem jednog od svojih najdražih gitarista u pratnji komšija iz Pešte. A kako su Steve Hackett i Djabe uopšte uspostavili saradnju, možda sam jednom negde i pročitao, ali verujte mi, evo dešava se i meni – ne sećam se. [EDIT: Ako sam ikad i znao.]
Hajde da prvo pustimo muziku, pa ću sve da vam ispričam.
Partita
O muzičkom geniju Johanna Sebastiana Bacha je toliko toga napisano da je potpuno bespredmetno bilo šta da dodam. Kako god da se analiziraju njegova dela, a napisao ih je mnogo, obrni-okreni, dolazimo na isto.
Bolji od njega nije hodao ovom planetom!
Stoga nije ni čudo što se, raznim povodima, poteže u njegovu zaostavštinu. Ne može se promašiti.
Ono što ne možemo da učinimo
Čim je Šef dunuo u pištaljku i objavio da počinje letnji raspust na Suštini pasijansa, odmah sam pustio mozak na otavu… Mislio sam da će mi dva-tri dana muzičke apstinencije dobro doći, al’ mi se osladilo. Nisam ni osetio kako su prošle čitave dve nedelje.
Šta sam, u međuvremenu, radio? Možda se neki detalji o tome i pojave u nekom od budućih tekstova… Nije, bre, ovo Facebook, i nisam ja žena koja prolazi kroz krizu srednjih godina da moram odmah da priložim fotke sa letovanja kako bi se čitaoci uverili da…
Ma šta ja to pišem? 
Sponzoruša
Sredinom leta 1966. godine grupa koja je ređala hitove kao od šale, Manfred Mann, ostala je bez pevača. Paul Jones se odlučio za solo karijeru, a na njegovo mesto uskočio je talentovani Michael D’Abo. I dok se štampa zabavljala time ko je od njih dvojice lepiši & bolji pevač, u muzičkom smislu ništa epohalno se nije desilo.
Grupa Manfred Mann je nastavila da sipa hitove, a one koje je otpevao D’Abo postali su klasika: “Ragamuffin Man“, “Ha Ha Said the Clown“, “My Name is Jack“. I, naravno, “Mighty Quinn“.