Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Ljudi mudriji od mene tvrde da što je čovek stariji, sve više mu se javljaju sećanja na događaje iz detinjstva/rane mladosti, za koje inače misli da su zauvek izbrisana. Ja ću se držati Babovićevog metoda – ono što nije naučno verifikovano, još uvek je na nivou hipoteze. 
Iz ko zna kojih razloga, setio sam se ove pesme, koja je još od vremena kada je napisana & snimljena nekako ostala u zapećku. Zato uključujem vremeplov…
За рођендан, давне шесетреће, купе ми грамофон. Наредних неколико година куповали су се синглићи, мање више по томе шта се мојима свиђало, и то углавном тадашњи поп, тзв. забавна музика. Са понеком комендијом – тадашњи комичари су штанцовали синглове – и понеким излетом у међуградске и романсе.
И ту се мени свиди ова.
Скоро необјашњиво. Нит је била прва лига – тада су жарили и палили Лола Новаковић и Ђорђе Марјановић – нит сам ја био довољно одрастао да се напалим на добру рибу. Ал’ некако се увек догађало да у следећу туру синглића (поприличну, понекад чак три комада) улети и нешто њено.
Pre koji mesec sam pisao o starijem od braće Gallagher, a neki dan naleteh i na mlađeg, Liama, u čudnoj kombinaciji.
I to u trenutku kada su mediji pomislili da je “pukao”.
Ovo je jedna od onih pesma koja ne može da se uhvati ni za glavu ni za rep.
Pa makar on bio i od rakete.
Some kind of night into your darkness
Colors your eyes with what’s not there.
Kažu da ne valja taj nauk, dati se u startu 100%. Treba ostaviti odstupnicu, napraviti prostor za vaganje. Omogućiti drugoj strani da zasluži poverenje. Stvoriti mogućnost uzmaka kako bi se minimizovala eventualna šteta. I uvek imati racio na gotovs.
Kako onda dobiti 100%? Jer išta manje nije vredno cele igranke…
Kada neka grupa opstane tokom četrdeset i kusur godina, to je samo po sebi uspeh. U karijeri grupe Kayak je bilo antologijskih albuma, beše osrednjih radova, ali i ponekih padova zbog neuklapanja u modne trendove…
No, oni su terali svoje.
Ovim rečima, izrečenim novembra 2014, Robert Plant je stavio tačku na skoro dve godine otvorenu ponudu Richarda Bransona da se Led Zeppelin okupi još jednom, izvede 35 koncerata po svetu u izvršnoj produkciji Bransonove kompanije Virgin Group, a da za to dobije novčanu kompenzaciju u iznosu od tričavih 800 miliona američkih dolara. Sećam se da je Jimmy Page izrekao nešto što je bilo na granici da se okvalifikuje kao nimalo džentlmenski, a što bi se na kolokvijalni srpski lako prevelo kao “ko ga jebe: kad neće, ne mora, ja ga više nikad neću pitati”.
Da ne poveruješ, ali na čas je izgledalo kao da je Džimiju bilo stalo do tog novca, a ne do prohteva za ulaznicama koje nisu zabeležene nikad pre u istoriji. Jer, za onaj nastup 2007. godine, kada je u prodaju pušteno 12.000 ulaznica, neposredna potražnja je iznosila oko petnaest miliona upita. Takođe, petocifrene ponude na crnom tržištu za ulaznicu za neki veliki koncert nikada pre nisu bile zabeležene, kao tom prilikom. Upravo zbog tog slučaja, koncertne agencije su uvele praksu emitovanja ulaznica koje važe uz legitimaciju, ali to je neka druga priča.
Da su razmišljali pametnije, ni Branson ni Page ne bi ni pokušavali da se obrate Plantu, pogotovo sa tako nepristojnom ponudom. Jer, očigledno su zaboravili da je taj čovek parkirao ideju o klasičnom Led Zeppelinu već na svom prvom solo albumu, na kojem je zatečena muzika koja je bila sve, ali ništa nalik najvećoj rok grupi koja je ikada svirala. Recimo, ovako nešto.
Nastavite sa čitanjem… “Budućnost je zanimljivija od prošlosti”
Moj prijatelj Crni ima običaj da mi priredi iznenađenje kada se vrati sa svojih poslovnih putovanja po belom svetu. Samo me pozove na ’ladno pivo, a ja unapred znam da će da mi uvali i neku muziku.
Čim sam video omot, znao sam da je neka klasika. A kada su ljubav & smrt u naslovu, biće da je u pitanju nešto mnogo napeto.
Broken Flowers (2005) je jedan od slabije ocenjenih filmova Jima Jarmuscha. Govori o mirnom & usamljenom tipu otprilike mojih godina (igra ga Bill Murray) koji, neočekivano, dobija pismo od neke svoje bivše ribe – obaveštava ga da sa njim ima sina.
Nevolja je što glavni junak pojma nema koja mu se bivša obratila…
Film počinje genijalno režiranom sekvencom kako pismo putuje, a prati je današnja muzika.
Hey, well, I’m the friendly stranger in the black sedan
Oh won’t you hop inside my car?
I got pictures, got candy, I’m a lovable man
I’d like to take you to the nearest star
Ovo je starinski način udvaranja, primeren vremenu u kome je pesma nastala.