Pre petnaestak godina bio sam poprilično šokiran kada sam čuo novi album Marka Kozaleka – u njegovom tadašnjem repertoaru nalazili su se coveri pesama raznih muzičara kojima je teško bilo pronaći zajedničku ideju (Cars, Simon & Garfunkel,Kiss, Yes, Neil Young…), pa nisam mogao ni da naslutim na koju stranu će priča da krene dalje.
I was swimmin’ in the Caribbean
Animals were hiding behind the rocks
Except the little fish
But they told me, he swears
Tryin’ to talk to me, to me, to me.
Tradicionalno sam nepoverljiv prema nevladinim organizacijama, jer me još uvek nisu uverile da rade i nešto korisno. Sreo sam puno ljudi koji u njima rade, pokušavao da proniknem u njihove dobre namere sledeći priču o opštem dobru za zajednicu u kojoj živim, ali se sve završavalo razočaranjem. Stekao sam utisak da se to društvance lepo provodi za svoj groš, ma ko da im daje pare. I prodaje priče koje se toliko široke i uopštene da dozvoljavaju da se svako od nas pronađe barem u nekoj od njih.
Jedna od najvećih i najmnogoljudnijih NVO je Amnesty International koja, kako sami kažu, brine o ljudskim pravima u celom svetu. Muzičari i ostali umetnici vole da učestvuju u njihovim projektima – to im donosi dodatni publicitet, a nije zgoreg i da se oni sami deklarišu kao čuvari ljudskih prava svakojake vrste. U ekstremnim slučajevima znaju i da preteraju – prisetite se samo na koja je sve mesta Bono Vox uspeo da stigne i šta je pri tome lupetao.
Jedan od prvih muzičara sa kojim sam se identifikovao bio je Armando “Chick” Corea. On je na čudesan način pravio muziku koja je i meni “pevala” u glavi.
Još onomad sam vam obećao da ću vam ispričati sve. Tako će i biti. Međutim, neće vam se dopasti. Nažalost, nisam ja kriv zbog toga. Da se odmah razumemo: zavidim svakome ko je spreman da ostavi belešku o sjajnom provodu na tom koncertu; i neću se protiviti takvom stavu. No, ja takvo mišljenje ne mogu da iskažem, jer to nije bio sjajan koncert.
Najradije bih da se cela ova priča svede na jedan pasus i da potom zatvorim to poglavlje. Ali, dužan sam da zabeležim, bez obzira na to što bih najradije sve zaboravio. I dužan sam da opstanem pri mišljenju, jer ono se nije promenilo ni za jotu nakon što sam od povratka iz Beča do početka pisanja ovih redova triput prespavao i ponovo dobro razmislio. I nema veze to što će se možda pojaviti neko ko je bio te večeri u Wiener Stadthalle u Beču i ko je odande poneo sasvim drugačiji utisak, tvrdeći da pisanje koje sledi predstavlja samo beskorisni džangrizavi traktat.
Da li je beskorisno, ne znam; to ćete vi znati. Dajem vam reč da džangrizanju nema ni traga: ovo pišem bistre glave, čista srca i mirne savesti.
Biće mi teško da objasnim zašto ovako mislim o tom koncertu. Još će mi teže biti da izbegnem moguću zbrku u glavi čestitog čitaoca zbog nekih stavova koje ću ovde izraziti, a koji će na površini zvučati kontradiktorno. Ne ljutite se na mene, ali sa vama ću biti spreman da raspravljam samo ako umete da prepoznate kontekst koncertnih aktivnosti Vana Morrisona tokom poslednjih četrdeset godina – da vas sad baš ne guram u period pre njegovog prvog zvaničnog živog albuma, It’s Too Late to Stop Now (1974). Jer, u temelju mog nagona da pohodim koncert Vana Morrisona se nalazi sav taj kontekst.
Hajde da pustimo malo muzike, pa da krenem redom. Pred vama je video zapis iz Breše, nekoliko dana ranije. Isto ovako se završio koncert u Beču, uz jednu malu razliku koju ću vam prepričati.
Ima tome par meseci kako je svetlost… ovaj, tih mrežnih mesta što muziku prodaju, bilo direktno ili kroz pretplatu (jer oba su prodaja, tako li je prodavačice sočiva što zadivljeno dade mi hiljadu mojih dinara jer si “prvi put”, mož’ misliti, otkucala veću cifru u ono sokoćalo za kartice) dočekala nova izmišljotina Dejvida Koverdejla, The Purple Album.
Pa kad je već tako, da čujemo mi ponovo hitčinu (što si gejo, Baboviću, pusti Mistreated? Nemojmo, ljudi, omatorilo se toliko da više ni u studiju ne može da se ispegla koliko se omatorilo):
Džez stalno pominjemo na ovim stranicama, ali se niko od nas ne usuđuje da napiše nešto konkretnije. Razlog je jednostavan: svi smo poštovaoci, ali smo poprilično daleko od tog nepreglednog mora dobra muzike, pogotovo u poslednje vreme. Sve teže plivamo i u ovom našem, jer je pojam rock & roll svakim danom sve rastegljiviji.
Neke albume volim još od tinejdžerskih dana, te mi teško pada da pišem o njima. Previše je emocija tu upleteno. Uvek imam osećaj da ću izostaviti nešto što sam mogao da napišem ili da previše hvalim muziku koja samo meni toliko znači.
Kako sam došao u posed albuma Twelve Dreams of Dr. Sardonicus (1970), zaista se više ne sećam. Bio je to jedan od mojih prvih “originala”. A takvi se ne zaboravljaju.
Tell me ’bout the ocean moving in slow motion
I see it glitter in the sun
Then it’s freezing in the moonlight
Never look back, never look back, never look away
Slušali smo njihove hitove osamdesetih, čekali dvadeset godina kako bismo ih prvi put čuli uživo 2006. godine u Sava Centru i od tada su se sporadično pojavljivali još par puta u ovim krajevima. Možda frontmen Jim Kerr više nije u najboljoj formi, pesme pomalo sve liče jedna na drugu, ali treba odati poštovanje čoveku koji je oženio i Chrissie Hynde i Patsy Kensit.
