Let my inspiration flow in token lines suggesting rhythm
that will not forsake me till my tale is told and done
While the firelight’s aglow strange shadows in the flames will grow
till things we’ve never seen will seem familiar
Pretpostavljam da nikad ne bih mogao da budem Deadhead. Ne mislim pritom na ludake koji su verno pratili Grateful Dead na celim panameričkim turnejama i pritom interaktivno pisali almanahe grupe do u detalj (verovatno nijedna druga grupa nema tačan spisak svih odsviranih koncerata sa svim setlistama – tokom cele karijere!). Ne mislim ni na one koji imaju strpljenja da gnjuraju po serijama “zvaničnih butlega”, koje danas u zbiru čine više od 250 audio CD-ova krcatih muzikom, pri čemu sadržaji iz arhiva i dalje uredno pristižu dinamikom od najmanje 10-15 CD-ova godišnje. Ne, reč je o mom pristupu zvaničnom opusu grupe: ja Grateful Dead volim na način koji bi svaki Deadhead koji drži do sebe iskoristio da me zajebava do Meseca i nazad.
Elem, moj omiljeni album grupe je onaj koji svako kršten smatra njihovim ubedljivo mršavim studijskim izdanjem. Pa dobro: ako im smeta studijski pristup, zavirićemo u živi snimak. Meni ne smeta da se sami uverite kako tu stvari stoje. Brate Jerry, mikrofon je tvoj. A vi, bratijo, strpite se prva dva minuta: tako je to išlo za vakta brata Jerryja.
