The clouds come-a creepin’ and you got me weepin’ this moment
I can’t believe you’re really gonna leave this town
Ne, ovde nije reč o onom crtaću o plavom papagaju iz Rija.
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Čamac na reci
Krajem sedamdesetih, dok se poštena mladež mlatila oko punka i new wavea, neko od muzičkih urednika u staroj nam zemlji se dosetio da nam servira američki stadionski rok. Za par godina diskografske kuće su nas počastile sa četiri albuma grupe Styx. Ako je za utehu, te ploče su bile i ono najbolje što su ostavili iza sebe. 
To nije muzika na koju se palim, prošla je pored mene kao da je nije ni bilo. Zapamtio sam samo jednu pesmu. 
Ča je život vengo fantazija
Napisao sam tekst za blog i zadovoljan odlazim na spavanje. Nije mi trebalo ni pet minuta da se rastavim od ovoga sveta, i dok sanjam Igora Popovića kako peva “San je jak/ u njemu ti i ja/kaplje mrak/sa tvojih usana…”, začujem Juniora kako se dere iz svoje sobe: “Oh, my God, Oh, my God, Oh, my God…”
“I’m coming”, proradi u meni očiski instikt pre no što sam se pribrao… Šta je, bre, ovo? 
Wet dreams ili Junior gleda američku pornjavu u sitan sat? Zašto ne gleda nemačke, mislim se onako bunovan, ako naša Vlada to toplo preporučuje… 
U svrhu promene svesti & radne etike…
Ni jedno, ni drugo!
Ovce
Harmlessly passing your time in the grassland away
Only dimly aware of a certain unease in the air
Flashback: proleće 1977. Moji roditelji se smilovali, ali tek do neke mere: kupili su mi novi kasetofon koji je bio još gori od onog prethodnog, jer je već prvog dana u kući zamrsio jednu traku. U prvoj nedelji rada je pokidao još jednu. Jedan drug mi pozajmljuje svoju kasetu da čujem “nešto dobro”; ne bi to učinio kada bi znao na kakvom đubretu ću vrteti tu traku. Strepim nad njom i dok slušam muziku, ne odvajam pogled od zupčanika koji namotava traku, da ne bi stala kao ponekad. Ako mi zamrsi ovu traku, nikad više neću dobiti kasetu od druga na zajam. A on ima dobavljače dobre muzike, još mu ćale stalno donosi kvalitetne BASF hrom-dioksid kasete iz Nemačke. Bolje da ne izazivam sudbinu: dežuram i spasavam traku ko zna koliko puta.
Album koji slušam je od grupe o kojoj imam ideju da je jako značajna. Jedan njihov album poznajem, onaj od pre dve godine, na čijem omotu se dve robotske šake rukuju. Ne znam kako izgleda omot ovog albuma, ne znam ni o čemu priča, još ne poznajem engleski jezik toliko da bih razumeo o čemu oni to pevaju, ali pesme se zovu “Psi”, “Svinje”, “Ovce”, pa uz priču jednog rođaka kako je reč o društveno angažovanoj grupi stičem utisak da je reč o nekim angažovanim pesmama o tegobama stočara u Engleskoj. Ali, muzika je tako neobična… Pogotovo ta pesma koja počinje solo električnim klavirom, pa onda polako nadolazi bas i potom sve eksplodira u furioznom tempu.
Ploču sam kupio tek tri godine kasnije, kad sam konačno dobio gramofon…
Putevi
Ohh, can’t anybody see
We’ve got a war to fight
Never found our way
Regardless of what they say
Ima li već 20 godina?
Slušajući vetar
The wind in my heart
The dust in my head
Mislim na tebe
In the hush of evening
As shadows steal across my lonely room
I think of you
Bilo je mnogo žena u Frenkovom životu, kojoj od njih je posvećena ova pesma?
Radost življenja
Čitao sam intervju sa članovima jedne od poznatijih svetskih grupa. Novinar se raspituje o tome kada će album, tvrdi da je publika željna novih pesama, a muzičari iz grupe vrdaju dupetom i daju neodređene odgovore. Krenuli su, kao, sa pripremom novih pesama, pa malo ih merkaju s leva, pa onda s desna, pa spreda, pa straga, pa ovako, pa onako, čekaju termine u studiju, pa prezauzetog producenta koga su izabrali posle beskonačnih rasprava koje su ličile na jedno od zasedanja UN. Onih na kojima se danima, mesecima, godinama, “usaglašavaju stavovi”… Sve mi se čini da nemaju ništa. A i publika će dobiti upravo to – ništa.
Ovima ne treba ništa, sem malo slobodnog (medijskog) prostora.
Pa šta bude…
Mrtve duše
Someone take these dreams away
That pointed to another day
Pre skoro tačno dve godine pisali smo kako je Johnny Cash “ukrao” pesmu od Nine Inch Nails. Očigledno im se vraća, jer su pre dvadeset godina oni bili ti koji su maznuli stvar nekome drugome.
Deca Varšave
Pištanje s mobilnog sokoćala prenulo me je iz sna. Par trenutaka mi je trebalo dok sam pohvatao da ležim na travi u parku pored Visle, gde sam prilegao kako bih se oporavio od noćnog lutanja po Varšavi – ona tri sata dremke u hotelu tog jutra očigledno nisu bila dovoljna. Brza provera ustanovila je da mi je ranac s foto-opremom ispod glave, onaj sa donjim & gornjim vešom ispod nogu, i da imam tek nešto malo više od dva sata do poletanja aviona – dobro je da nisam verovao sebi kako ću “samo malo da odmorim oči” te sam podesio alarm, pošto sam odvalio dobrih sat i po dubokog sna.
Utrčavam u taksi u kome s radija piči poljska verzija “Maljčika”, potpuno me zbunjujući na tren. Taksista mi, još uvek ne potpuno razbuđenom, tutka nešto u ruku.
Bedž na kome piše “70. rocznicą Powstania Warszawskiego”.