Posle onako lepo sročenog Šefovog panegirika od pre neki dan, prisetim se da imam jedan jedini singl od Black Sabbatha. Ne sećam se koje su pesme na njemu, mora da mi je nešto značilo čim sam ga sačuvao. Rovarenje po singlicama može biti opasno pa sam, za svaki slučaj, navukao hiruršku masku na lice… Da parafraziram Neila Younga: Dust never sleeps!
Deca su se upišala od smeha kada su me tako opremljenog videla, a ja sam se pogledao u ogledalo i pomislio: Izgledam kao pravi doktor, doktor za rock & roll.
Rešili smo se da odemo da beremo trešnjeundvišnje. Gospoja se uglavila kod frizerke (takoreći Zalepugin joj je stari frend), mladić je ulojububregovao kod babeidede. Autanaoružani, sa nogavicama umotanim u čarape i nadom da će nas lajmski potlugmizajući krpelji zubalaoštrijeh što vilicama škljocaju zaobići, uleteli smo u godinamanepokošenu travu naopšteiznenađenje ugaženu jedino u epsilonokolini trešanja. Višnjama komšije ne veruju. Proveli smo se sjajnoneprepričljivo.
She was running away
So now I’m standing at the corner
Lost in the things that I said
What am I supposed to do now?
Ma kako pazili, svakome se desi da zaluta. Bilo da si hodao ili vozio, odjednom spoznaš da nema dalje, da se ispred nalazi samo zid. A onda kuku & lele, treba se vratiti nazad…
Naš jezik ima lep izraz za opisano stanje: ćorsokak. Najčešče ga koristimo u trenucima kada se zagubimo u životu, pa krenemo da lupamo glavom kako da se izvučemo iz svega toga.
Što tvrđa podloga za udaranje, to bolje. Jes’ da više boli, al’ brže se osvestiš i nađeš rešenje.
Nismo mi kao junak ove pesme da stojimo & čekamo da nam ženska pruži ručicu i izvede nas na sigurno. Ako nas je već dovela u ćorsokak, zašto bi to radila?
Ovo slušanje će da potraje. Skuvajte kafu ili, još bolje,
naspite neko pićence.
Kako sam izašao iz puberteta, izašao sam i iz komplikovane muzike uz koju se lepila etiketa progressive. Iako se prva polovina sedamdesetih pamti po dominaciji tog pravca i mnogim brilijantnim albumima, kako je vreme odmicalo, tako je postajala sve dosadnija. A često i sama sebi cilj, pa su albumi sve više ličili na veštačke konstrukcije virtuoznih muzičara koji su na silu pokušavali da nadmaše sami sebe.
Dobrih petnaestak godina se na toj sceni ništa značajno nije dešavalo, a onda se pojavila hrpa novih i interesantnih bendova koja je inspiraciju nalazila u zlatnom periodu prog-rocka. Doduše, sa novim zvukom & načinom razmišljanja i prilagođeni novoj tehnologiji koja se, u međuvremenu, razvila.
Ja sam se i dalje držao starih i proverenih prog ljubavi iz mladosti.
Postoji reč za to: konfabulacija. Svejedno, moram da se izvinim čoveku.
Danas je dve nedelje kako sam se ogrešio o Peacocka, a da mu ni reč izvinjenja nisam uputio. Priča je malo složenija, ima previše tananih niti zbog kojih znam da mi Zoća nije zamerio, ali svejedno.
Phui, odakle da krenem? Najbolje redom.
# Slika prva: Rana adoslescencija
Beše neko društvo nafuranih junoša sa kojima sam se družio kad sam išao u osmi razred osnovne; bilo mi zanimljivo da razmenjujem iskustva o muzici sa njima. Jedan iz tog društva je u policu sa pločama vredno trpao sve redom od middle of the road bendova, a nekako je, obaška, imao nepogrešiv osećaj za kič. Imao je sve od Bad Company, ali ništa od Free. Imao je jedan album grupe Deep Purple, ali zato je jedva čekao izlazak trećeg albuma od Whitesnake. Posebno mi je ostala u pamćenju rečenica koju do dana današnjeg nisam uspeo da raščivijam: “A šta će mi Led Zeppelin kad imam sve od Black Sabbath.” Bio sam suviše zelen da shvatim da čovek priča gluposti. Zamolio sam ga da mi pusti nešto od Sabbatha.
Tema je teška, ali odavno osećam potrebu da se sa njom suočim.
Razumem ja da ljudi traže različite stvari od muzike. To je, možda, i najveća odlika tog neuporedivog proizvoda ljudskog duha. Računam, to je u redu. Nekome je do zabave, neko voli da popuni ambijent zvučnom slikom, neko želi da guši svoje emocije u akordima, nekome je do intelektualnog ili kakvog drugog izazova, neko pokušava da se uzdigne. Zato i razni oblici muzike, zato žanrovi, zato i razni pristupi.
Kada natrčim na ovako nešto, ja obavezno zastanem. Zastajem i sad, puštam, pa ću da vam ispričam jednu kratku priču.
If I listened long enough to you
I’d find a way to believe that it’s all true
Knowing that you lied straight-faced while I cried
Still I look to find a reason to believe
Koliko sam samo puta čuo današnju pesmu…
I ne samo čuo, znam i da je pevam. A povod za nju je uvek neprijatan. Ostavi te riba, a tebi ostaje samo da pevaš ili zviždućeš. Da, da, i to mi se dešavalo…
Sada bi trebalo da opalim pljuvačinu po lažljivim ženama, ali neću. Ja sam pristojan muškarac.
Kod njih laganje dođe kao nešto normalno. Zbog toga im se često desi da se zanesu, pa ne znaju da se zaustave. Ne shvataju da ih, ma koliko vešte bile u tome, odaju sitnice. To je trenutak kada pravi muškarac, kao John Wayne, napusti predstavu i krene u novi film.
David Gedge, osnivač (i trenutno jedini iz originalne postave) indie rock benda The Wedding Present često u svojim tekstovima ima za temu seks. Ni ovaj put nije izuzetak.
Junaku ove pesme Paula Younga nije lako… ukapirao je da je zasrao kod svoje cice kada je otišla i sada joj pevuši da mu se vrne, polivajući se fekalijama za period u kome su bili zajedno i kada nije shvatao šta ima pored sebe.
Mi ljudi smo prokleti, treba da izgubimo nešto kako bismo shvatili šta smo imali. No, ovaj momak možda ima šanse, treba samo da se parkira ispred njene gajbe i kampuje tu dok se ona ne sažali na njega. Žene su takve, pre će izabrati zlo koje znaju nego dobro koje im je neizvesno – sigurica je vazda bila na ceni. Teže je onim mučenicima koji očajnički pokušavaju da navabe natrag svoje drage za čiji odlazak sami nisu krivi…
Da, da, i to mi se dešavalo… 
