Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
#onokad nikada nisi sanjao da će ti muzika iz serija inspirisati da je podeliš s ostalima…
Dobro, bilo je časnih izuzetaka, ali su se oni uglavnom odnosili na naslovne teme – setimo se samo Shafta, Twin Peaksa i sličnih. Iznenađenje je da unutar same serije, samo u jednoj epizodi, čujem stvar koja me oduševi. Kao i prošli put, reč je o seriji “House of Lies”.
Gerry Goffin (11.02.1939. – 19.06.2014.)
I’ll never let you see
The way my broken heart is hurting me
I’ve got my pride and I know how to hide
All the sorrow and pain
I’ll do my crying in the rain
Čitaoci koji redovno prate ovu rubriku sigurno su primetili da nekada uopšte ne razmatram tekstove pesma. U današnjoj muzičkoj hiperprodukciji, tekst najčešće služi da pevač ima šta da peva. Još gora varijanta je kada se tekstopisac trudi da bude pametan, a najgore je kada pametuje o temi onako kako bi to Mali Perica uradio. To je najbolji način da se upropasti i muzički dobra pesma.
Ali kada se sklopi dobar tekst koji može da živi i sam za sebe i upari sa odgovarajućom muzikom, dobiju se antologijske pesme.
Mnogi od velikih muzičara su i sjajni tekstopisci koji znaju da ispričaju jasnu priču od početka do kraja. S druge strane, postoji i jedan uzan krug tekstopisaca koji koji se smatraju neformalnim članovima grupa ili desnom rukom pojedinih autora (Keith Reed za Procol Harum, Peter Sinfield za King Crimson, Bernie Taupin za Eltona Johna, samo su neki od najpoznatijih). I nikada nisam imao utisak da su hendikepirani time ili bili manje uvažavani zato što ih publika nije smatrala “pravim” pesnicima.
There’s no love song finer, but how strange the change from major to
minor
Gadne su te promene iz dura u mol… Veliki majstor džeza, Cole Porter, znao je vrlo dobro za rastanke kada je komponovao ovu stvar – u dobu u kome je živeo nije smeo otvoreno da iskazuje svoje homoseksualno opredeljenje. Iako je bio oženjen, bio je to brak iz računa gde je njegovoj želi Lindi bio omogućen raskošan život i putovanja, dok je Porteru pružao preko potreban paravan. Eh, izeš putovanje kada moraš da se rastaneš s osobom koju voliš, čak i uz ovako divnu pesmu…
Možda zato nije ni čudo da je ova verzija pesme, u izvođenju Annie Lennox, upotrebljena u sjajnoj adaptaciji Šekspirovog “Edvarda Drugog”, u sceni gde se kralj oprašta od svog ljubavnika.
Za razliku od većine muške populacije, nisam pasionirani gledalac utakmica. Jedini izuzetak je kada igraju Brazilci – to ne propuštam. Kod njih se još uvek očuvao duh igre pa, ma koliko se treneri trudili da tim igra kao precizna mašina, uvek im se omakne po neki brilijantan potez s loptom. Onaj o kome se ne razmišlja u sklopu taktike, već se desi sam od sebe.
Strast svih Južnoamerikanaca za fudbalom teško je opisati, a kada se Svetsko prvenstvo organizuje u Brazilu, to nije samo sportsko takmičenje već beskonačna žurka.
Ponovo sam zamumuljio stvari ovim naslovom. A nisam to učinio namerno, treba nešto da napišem o pesmi čiji bi naslov trebalo da bude onomatopeja. A to je stilska figura koja je do zla boga zakukuljena & zamumuljena. Od nečega mora da se počne…
Voleo sam ženu kojoj sam poznavao interpunkciju, sve njene tačke & zapete. A i ostale delove tela… 
“Wrong start, pokušaj ponovo…”
– odnekud sam začuo metalni glas. Zakleo bih se da pripada onom sokoćalu koje se odaziva na ime HAL 9000.
Prvi hit grupe Deep Purple je bila pesma “Hush“, koje se malo ko seća…
“Nije loš početak, nastavi dalje…”
I’m warning you brother, you better watch your happy home.
U nedelju uveče, u Kombank areni u Beogradu je održana još jedna lekcija koju je stara garda upriličila publici svih godina: Tom Jones je došao opet posle pet godina. Setili smo se kakvoj spektakularnoj žurci smo prisustvovali te 2009. godine i nije bilo nikakve dileme: karte za treći red ispred bine smo kupili još pre dva meseca.
Ali ovog puta nismo prisustvovali žurci, već suptilno izvedenom, apsolutno vrhunskom koncertu za sladokusce dobrog prangijaškog rock’n’rolla.
Nije bio bitan izbor pesme, ali sam lupao glavu skoro sat vremena… Ma, lažem: krenuo sam da biram, usput slušao sve i svašta ponovo, prisećao se priloga od pre dve godine, tražio izvore, veze i kombinacije, sve dok se nisam parkirao na ovoj neverovatnoj izvedbi.
Nastavite sa čitanjem… “Čovek koji je sve video. I sve probao. I ostao.”
Kada vadim pesme iz naftalina, stalno rizikujem neku pljuvačinu od ostrašćenih čitalaca/slušalaca. Kao da je bitan današnji stav o njima, gledano sa nekakvog političko/ideološkog ili ne znam kog aspekta.
Glupo, veoma glupo!
Zašto bih pričao o stranim pesmama kada ima i domaćih koje vrede, a koje su obeležile neko vreme koje je davno iza nas. Pa, makar, te “domaće” dolazile i današnjeg “inozemstva”.
Ova, recimo, ima sjajnu priču…
Kraj sedamdesetih je bio totalna ludnica, barem kada je muzika bila u pitanju. Raščistila se punkerska buka & galama, pa su počeli jasno da se profilišu autori koji su se trpali u new wave. Pored punkerske energije, oni su nudili i odlične pesme. Stoga nije ni čudo što mnoge od njih još uvek često slušam.
Ono što valja, dobro je i posle nekoliko decenija. 
Odavno mi se nije desilo da se neki album tako zalepi za mene da ga slušam danima. Ponekad i nekoliko puta za redom. I još mi nije dosadio. Štaviše, svakim slušanjem otkrivam nove detalje koji me teraju da ga pustim ponovo.
Od moje bezazlene znatiželje upleo sam se u ozbiljnu priču.
Svakodnevno dobijam hrpu promotivnog materijala za raznu muziku. Sve je to lepo & interesantno. A onda sve to treba prosejati i odvojiti žito od kukolja. To već zahteva poprilično angažovanja & iskustva, ali se nekako snalazim. A kada nisam siguran o čemu se radi, potražim pomoć sa strane.
Freedom of choice
Is what you got
Freedom from choice
Is what you want
U životu često naletimo na potrebu da biramo između dve ili više opcija. Kada smo mali, kukamo zato što roditelji biraju umesto nas i jedva čekamo da dobijemo mogućnost slobodnog izbora… A onda nastaje frka. Time smo dobili i slobodu da donesemo pogrešnu odluku te posle ne možemo optužiti nekog drugog za posledice. Ona alternativna odluka, za koju se ispostavi posle da je bila ipak prava, po teoriji o paralelnim univerzumima nam je život u njemu usmerila u nekom drugom, povoljnijem toku, i iz ovog stvarnog života možemo samo da u glavi kreiramo sliku kako bi nam bilo da smo krenuli tim smerom.
No, to ne znači da ne treba donositi odluke. Makar bile i pogrešne ipak mi sami treba da budemo krojači svoje sreće. Jer ako to ne učinimo, neko drugi će uzeti makaze u ruke – jeste da ćemo time imati nekog drugog da optužimo umesto nas samih, ali obično te odluke ne budu u našu korist…