See these eyes so green, I can stare for a thousand years
Colder than the moon
It’s been so long
And I’ve been putting out fire with gasoline
Gledajući iz perspektive trideset godina, osamdesete su bile velika zbrka u mom životu. Nije samo reč o tome da je sve u društvu počelo da se cepa: ja sam svoju zbrku izazvao sam (ne računajući godinu uniformisanog robijanja domovini). Gomila nekih ljudi sa kojima sam se družio, od vojnih lica do klošara, od maminih ćerki do nekakvih glumica, od pijanaca do policijskih žbirova. Gomila nekih čudnih knjiga, od Kastanede do Markesa, od Kafke do Žida, od Tolkina do Klarka. Gomila nekakve muzike, od Baha do Mlinareca, od Howlin’ Wolfa do Claptona, od Pink Floyda do Allmana. Gomila nekakve matematike, od Tejlorovog reda do Papus-Boškovićeve teoreme, od metode pokušaja i popušaja do metode kvadrata, od tačke nedogleda do geometrije Lobačevskog. I gomila nekakvih filmova, od Tarkovskog do Skorsezea, od Kjubrika do Bergmana, od Felinija do Rasela. I veliki prostor između velikih ušiju, prostor u kome se stalno nešto kuvalo, bez osobitog pojma o redu i kanonu, bez osobito razvijene moći artikulisanja ideja, ali sa izraženim stavom o estetici u odnosu sa ljudima, literaturi, muzici, matematici i kinematografiji.
Nije bilo ideje koju nisam mogao da svarim. I postizao sam sve što danas ne bih mogao ni da nabrojim, a da ne pomislim kako je to bilo nemoguće. A bilo je moguće. I te kako.
Nastavite sa čitanjem… “Gašenje vatre benzinom i škripanje u mraku bioskopa”
