Category: Fonoteka

Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…

One posebne prilike

Worry… Why do I let myself worry?
Wondering… What in the world did I do?

Muzika je božiji dar, vrhunac delovanja uma, izraz koji nema pandan. Muzika je sredstvo saopštavanja ideje, emocije i karaktera nekog trenutka. Ponekad, muzika je lajtmotiv namere ili spontanog postupka umetnika da učestvuje u nečemu posebnom. To su trenuci kada neka pesma prestaje da bude autorsko delo i postaje nešto mnogo više od toga.

Evo jednog primera. Ljudi koji su na sceni predstavljaju elitu u svakom pogledu, ali ova pesma je još veća. Poslušajte pažljivo.

Muzika daje.

Nastavite sa čitanjem… “One posebne prilike”

Ne predajem se bez borbe

Naslov je baš zgodan, može da se uzme i kao životni moto. Nikada ne znaš kakva zavijuša može da te sačeka iza krivine i šta sve posle toga može da se desi. Ali ako imaš ovu rečenicu u glavi, dižeš se, otresaš prašinu sa sebe i krećeš dalje.

Kao i mnogo puta do sada, sve je počelo mojim švrljanjem po netu i neopreznim, slučajnim klikom miša. Zevao sam u izveštaje & analize poteza koje veliki majstori zakulisnih igara povlače u Ukrajini, sve razmišljajući o tome koliko je i njihova raja spremna da se upali, ne razaznajući da će im se, kasnije, sve to obiti o glavu. Baš kao što se desilo i sa nama. I sa svima ostalima koji su učestvovali u onome za šta nemamo zajedničku reč.

Jesam li do sada znao nešto o ukrajinskoj rok muzici? Nisam. 🙁

Onda ćemo zajedno da krenemo novim putićem koji se otvorio…

Nastavite sa čitanjem… “Ne predajem se bez borbe”

Имај на уму гуму, душо

Музичка рубрика Суштине почиње да личи на причање вицева. Још док смех од последњег није замро, неком другом је окинула асоцијација (ција двапут, снајка!) и већ хвата ред да исприча следећи.

Дакле, Битлси, или шта оно нису хтели да раде, али нема везе, има ко ће. Нису никад извели албум уживо. Имали су гомилу песама које никад нису издали. Хм, има и то ко ће. И то у Београду.

Група Rubber soul project је то урадила, по начелу “шта дете зна шта је 300 кила”. Имали су само наслове са неког бутлег албума који нису ни видели, и можда неке скрнаве четврте преснимке двеју песама на ижваканим касетама, од чега задуго није ништа испливало (а кад јесте, испало је ништа). И од тога су направили албум Битлса без Битлса.

Nastavite sa čitanjem… “Имај на уму гуму, душо”

Дрворед у мимоходу

У давна, прадавна времена, клипови су били оно на кукурузу, а видео са музиком се звао спот. Зашто се сад та пега (spot) зове спајалица (clip) остаће ми нејасно. Неког ваљаног разлога мора да ни нема.

Такође, у та времена је израда тих снимака (енгр: истих) била много једноставнија него данас. Ништа режија, опрема и шта ти ја знам – изведеш музиканте било где напоље, нађеш иоле занимљив амбијент – градилиште, ауто отпад, возиш их кабриолетом по сеоским путевима, и само их пустиш да зијају. После се звук некако уклопи са музиком и готово. Какви дизајнери, арт директори и остале зајебанције. Било је довољно имати откачену идеју.

Ово је једини мрдајући снимак Златка Голубовића који сам успео да нађем током свог истраживања (дакле, пет минута претраге по јућубету). Nastavite sa čitanjem… “Дрворед у мимоходу”

Slatko moje dete

Današnja popodnevna muzika je rezultat dobrovoljne prijave. Peackok je klimnuo glavom…

Ljudi moji, nije vam lako: juče sam završio tekst kukanjem nad spotovima i ostalim od-muzike-odvlačućim elementima. No, što ti je život: moj ljubljeni bend Guns n’ Roses ne bih primetio onda kada je trebalo – sa 15 godina – da nije bilo spota. No, pre svega, da pustimo inspiraciju za danas: Scott Bredlee’s Postomodern Jukebox & Miche Braden.

Nastavite sa čitanjem… “Slatko moje dete”

Na putu ka manastiru

Šef je bio neumoljiv: ko poturi muziku, ima o njoj i da piše. Šta da pišem? Prvo pravilo, Baboviću, prvo pravilo!

Znamo ko u demokratiji sprovodi volju većine u slučajevima kada treba obavljati prljave poslove: nadglasana manjina. No teško je nazvati prljavim poslom predstavljanje živog izvođenja briljantnog albuma Abbey Road, posebno kada se radi o izvođenju tog albuma od strane četiri stara lisca.

Nastavite sa čitanjem… “Na putu ka manastiru”

Reci "Raj"

Biti dete slavnih roditelja može da bude Božiji dar ili prokletstvo. Svakodnevno smo svedoci pisanja tabloidnih medija, ne samo kod nas već i u celom svetu, o raznim sranjima koje razmažena deca prave svojim slavnim roditeljima. Malo se to napumpa, ponekad i previše, pa se onda obično zatrpa i pusti da vreme učini svoje i sve se zaboravi… Uz malu pomoć novca, moćnih prijatelja, veza & vezica sve legne na svoje mesto. Ali ne uvek.

Pametnija deca vešto izbegavaju utabanu i poznatu šemu pa se najčešće opredeljuju da u životu budu sasvim nešto drugo od onoga što su im bili roditelji.

Neki ostanu tvrdoglavi, pa se upornim radom & talentom koji nose u genima nametnu kao vrednost sama po sebi.

Stvarno, kada bolje razmislim, čime bih se bavio u životu da mi je otac Johnny Cash? 🙂

Nastavite sa čitanjem… “Reci "Raj"”

Negde mora da postoji bolji svet

Sometimes I wonder just what am I fighting for?
I win some battles but I always lose the war
I keep right on stumblin’ un this no-man’s land out here
But I know, mmmm yes, I know
There must be a better world somewhere

Na ovu pesmu sam naišao sinoć, sasvim spontano, nakon što je bata-Žikica pomenuo Doca Pomusa. Da me đavo odnese ako sam znao da postoji ova verzija, a obojicu izvođača mislim da poznajem dobro. Može biti da to jeste dobro znanje, ali izgleda nije bilo dovoljno dobro.

Nema veze. I ovaj svet je dobar kad ima ovakve umetnike.

Slušaj dobro. Predlažem malo glasnije.

Nastavite sa čitanjem… “Negde mora da postoji bolji svet”