Category: Fonoteka

Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…

Duh Evrope

Veliki Rod Stewart se celi život čvrsto držao načela da su plavuše zabavnije od ostalih žena, čak je jedan svoj album i nazvao tako. Prodao ga je u (samo) četrnaest miliona kopija. Ko, onda, može ovakav argument da ospori? 🙂

Doduše, ja više volim ruse kose, kao u popularnoj narodnoj pesmi, ali ni ove veštačke nisu za izbegavanje. 🙂

Sudar sa Kim Wilde je bio iznenađenje za mene. Debi album zvučao je moćno od početka do kraja, sa neuobičajeno dobrom svirkom i gomilom sitnih produkcijskih začkoljica koje iskusne uši mogu da prepoznaju. A kako imam naviku da pažljivo čitam šta piše na omotima albuma, ubrzo mi je sve bilo jasno zašto je rezultat tako dobro spakovan. I otkriću vam tajnu koju malo ko zna: sniman je u studiju grupe The Enid a njeni članovi su pripomogli oko svirke, aranžmana i produkcije.

Nastavite sa čitanjem… “Duh Evrope”

Mislim na petak

Meni svaki vikend proleti brzinom svetlost. Verovatno sam nespreman za ovo vreme u kome svi negde žure i jure, a ja volim laganicu. U svemu što radim. Što mi reče jednom neki šumadijski čiča u zrelim osamdesetim godinama: “Dete, celi život nikada nisam žurio, a sve sam stig’o!”

Bowie je ovu zaraznu pesmu zabeležio na albumu Pin Ups (1973), koji ne spada u njegove vrhunske domete samim tim što je album obrada pesama drugih autora, a koje je voleo tokom šezdesetih da sluša. No, ovoj pesmi je dao definitivnu verziju i ona daleko odskače od svih ostalih.

Nastavite sa čitanjem… “Mislim na petak”

Uhvati ritam

Pijem jutros Nesicu sa ćerkom, još uvek sanjivi nepovezano ćaskamo, kad ona ispali:

– Ćale, sećaš li se onog opičenog, šarenog spota koji sam stalno gledala kada sam bila baš mala?
– Kako da se ne sećam, i ja sam ga stalno gledao uz tebe. Toliko puta da mi se smučio. 🙂

Deee-lite je ime koje odmah možete zaboraviti. Jedna pesma i ništa više. Bolje reći, zapamtite samo ovaj spot koji je zabavan i savršeno funkcioniše u sadejstvu sa muzikom. Ostatak albuma World Clique (1990) je samo varijacija na glavnu temu i tu ne pomažu ni znameniti gosti poput funk legendi Bootsy Collinsa i Maceo Parkera.

Pitate se, onda, zašto sam izabrao baš ovu pesmu za danas. Iz dva razloga: zato što obeležila leto 1990. godine, kada se svima nama budućnost činila lepom, pa nije zgoreg da se, barem u mislima, podsetimo mnogih stvari na koje smo zaboravili.

I zato što, kao svaki pravi otac, volim svoju ćerku. 🙂

Nemo prosvetljenje

Nisam ljubitelj hevi metala i sličnih žanrova, ne zato što ne volim glasnu muziku, već zbog ograničenja samog žanra. Ipak, ponekad me zagolicaju nežnije stvari koje dolaze iz ove branše.

Ovih dana pročitah da je grupa Queensrÿche ponovo snimila pesmu “Silent Lucidity“ za novi album Frequency Unknown (2013). Kako i ne bi, ovo je najbolja pesma koju su napravili. Svojeveremno objavljena na četvrtom albumu grupe, Empire (1990), koji je samo u Americi zabeležio trostruko platinasti status i zaposeo liste slušanosti, ova prekrasna balada biva nominovana za nagradu Grammy u kategorijama najbolje rok pesme i najbolja vokalna interpretacija. Nisu dobili Gremija, ali su bili besomučno emitovani na radiju i televiziji.

Nastavite sa čitanjem… “Nemo prosvetljenje”

Pucanj u prazno

Politika i muzika, može li taj spoj uopšte da funkcioniše? Po mom iskustvu, ne može. Niti političari imaju šta da traže u muzici, niti muzičari mogu da menjaju politiku, pa time i svet oko sebe. Ovi momci su to iskusili na spostvenoj koži.

Početak osamdestih označavao je vrhunac Hladnog rata između Sovjeta i Amerikanaca, koji je išao tako daleko da su Ameri bojkotovali olimpijadu u Moskvi. Tadašnje rigidno rukovodstvo Sovjeta je, između raznih drugih restrikcija na prisustvo “proizvoda zapadnjačke kulture koji truju dušu mladih Rusa”, zabranilo slušanje i izvođenje rok muzike. Nema javno, ima tajno. Ponovila se priča koja se dešavala i u Americi tokom pedesetih, kada je osuda ranog rock&rolla od strane političara samo pospešila interesovanje mladih za tu vrstu muzike.

Meni je pravo čudo kako političari nikada ne nauče ništa iz istorije. Smile

Nastavite sa čitanjem… “Pucanj u prazno”

Pohvala ludosti

Jesam li već pominjao da volim opičene bendove? One što stalno smišljaju nove i pomalo uvrnute stvari, a iz to se i sjajno zabavljaju. I njihova publika, takođe.

Ukratko, The Leningrad Cowboys su finska grupa poznata po obradama popularnih hitova, svom bizarnom izgledu i scenskom nastupu. Nastali 1986. godine, na ideju Akija Kaurismakija, poznatog filmskog režisera i članova pop-pank grupe Sleepy Sleepers kao zajebancija na temu opadanja moći tadašnjeg Sovjetskog Saveza, uzbrzo su postali više od dobrog štosa. Kaurismaki snima urnebesni film Leningrad Cowboys Go America (1989), koji govori o doživljajima izmišljenog ruskog rok benda koji putuje za Ameriku kako bi postao slavan. Po prikazivanju filma, izmišljeni bend postaje stvaran.

Nastavite sa čitanjem… “Pohvala ludosti”

Ribolovac

Kada sam sebi napravio zabavu, da pokušam da je napravim i vama. Još kada bih znao da je ovako sročim i odsviram, gde bi mi bio kraj…

Nemojte da vas pesma zavede, kao što je zavela mene. Zato joj se stalno vraćam.Valjda se prepoznajem u njoj. I da se razumemo: ovo nije pesma o ženama kao što može da sugeriše njen naziv, nije čak ni veselica po svojoj tematici iako muzika sugeriše tako. Ovo je pesma o odmetniku koga je siromašni ribar napojio i nahranio ga, a potom, zavarao progonitelje i mudro se smejulji sam za sebe.

Nastavite sa čitanjem… “Ribolovac”

Ciganka

Bio je lep julski, sunčan dan u Barseloni, negde početkom veselih osamdesetih. Drugari i ja švljali smo velikim gradom pokušavajući da odgnetnemo sve njene misterije, naivno se pitajući da li Španci uopšte uče engleski jezik u školama i zašto šuškaju kada pričaju. A onda smo ušli u jednu od muzičkih prodavnica, da malo predahnemo i ohladimo usijane glave. Kako smo se prevarili…

Ova pesma nas je sačekala na ulasku, a ostatak albuma Poco ruido y mucho duende ispratio. Da budem iskren, jedva smo pogodili izlaz. To se na španskom kaže salida, sa mekim s proceđenim kroz zube. I tu se moje poznavanje tog jezika završava. 🙂 Naravno, čvsto smo stiskali u rukama dva albuma muzičara koji se, kako smo jedva razumeli prodavca, zove Manzanita.

Nastavite sa čitanjem… “Ciganka”