Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo ovu pesmu, verovatno negde sredinom sedamdesetih prošlog veka…
Sećam se da me je prvo žacnuo sitan i precizan vez gitara, divna melodija, emotivno pevanje. Tek kasnije sam obratio pažnju na tekst:
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Nema udarca bez starca
Čitaoci i slušaoci se verovatno pitaju kako nastaju prilozi koji se nalaze na Suštini pasijansa? Evo, ovako.
Dan je, barem u Šumadiji, tmuran. Jedan od autora Muzike za popodne je bolestan. Spisateljica dva čitana romana i jednog koji tek nastaje, ali nikako da se sastavi, bila je vredna i javila se rano. 
Kašičica optimizma se valjala po kući… a ideja koja je postojala bila je sve dalje, čitaćete o tome…
Razmišljao sam šta da napišem, a da ne budem pametan… A muzika je i dalje svirala… To je sastavni deo moga života. I šta da kažem, a i zašto bi trebalo da dam neki komentar?
Ništa!?
Preko ćuprije u bolje dane…
Kada sam svojevremeno izjavio kako svoje predrasude gajim kao kućne ljubimce, nisam mislio i na one predrasude koje su potekle od nekog iskustva nastalog kakvog lošeg dana ili u uslovima koji su iskrivili sliku o nekome ili nečemu što je predmet mog razmišljanja. Znajući da sam ponekad sklon ishitrenim ocenama, gledam da povremeno preispitam poneku raniju odluku, čisto da bih bio u prilici da ispravim pogrešno mišljenje ili učvrstim ono koje se pokaže kao pravilno. Ako se i ne setim sam, tu su uvek neki dobri ljudi koji će me podsetiti.
Predmet jedne moje stare predrasude je i predmet svirke iz džuboksa ovog popodneva.
‘Tičica peva, nije nego
Danas slušamo zanimljivu, alternativnu verziju poznate pesme sa jednog od najvažnijih albuma grupe The Beatles: to je “And Your Bird Can Sing“, čiji matični album je Revolver (1966). A ova verzija je sa nekog izdanja o kome nisam znao ništa do danas.
Sunce, matora debeljuca
Danas slušamo nešto što se može smatrati klasikom romantičnog doba naprednog rocka na Ostrvu. Na poslednjem koncertu turneje povodom albuma On an Island, koji je David Gilmour upriličio u brodogradilištu u Gdanjsku 26. avgusta 2006. godine, odsvirana je jedna numera iz klasičnog repertoara rane faze grupe Pink Floyd: to je “Fat Old Sun“, sa albuma Atom Heart Mother (1970).
O, slatka, besna mladosti!
Ima tome već dve-tri nedelje: moj stari drugar Čeda Fancy se setio grupe koju i on i ja jako volimo. Mislim da je jedna od dvadesetak audio kaseta koje sam sačuvao posle penzionisanja tog medija upravo kompilacija grupe Sweet koju mi je on snimio…
Ovo, naravno, treba slušati jako glasno.
Kolo
Pogled kroz prozor mi govori da sunca danas neću videti. Neka, nije važno, toplo mi je oko srca. A i rukama je toplije dok veselo pljeskaju. Jednostavno, ne mogu da se uzdržim. A povod? Evo ga!
Njihanje u Kadilaku
Ovo je, pre ili kasnije, moralo da se desi…
Koliko god da smo Muppet Show smatrali prdačinom, postojali su momenti za pamćenje, pogotovo kad je reč o muzičkim komadima koji su tamo izvođeni. Legendarno beše gostovanje velikog džezera, bebop velemajstora: Dizzy Gillespie je morao da malo potkači Kermita ma kraju epizode… No, slušajte ovo ludilo, jer nije naivno.
Čekao sam te
Danas ću da se pozabavim temom zahvatanja u opus nekog ko je iz sasvim druge priče…
Znate već za onu moju tezu, pominjao sam je desetinu puta, kako postoje pesme koje su autorsko delo jednog muzičara, ali nečija interpetacija učini da pesma postane njegova i tu više nema pomoći. Setićete se pesme “Hurt” od Nine Inch Nails u izvedbi Johnnyja Casha, za koju je autor Trent Reznor rekao da mu je draža u toj verziji nego u bilo kojoj drugoj. Podsetiću vas da i dalje tragam za dokazom navodne izjave Leonarda Cohena: priča veli da kad je čuo za verziju svoje pesme “Hallelujah” u izvedbi Jeffa Buckleyja, rekao je “ta pesma je bila moja, a sada je njegova”. I da ne nabrajam dalje: primera koliko hoćete.
Danas sam se zainteresovao kako to izgleda kad jedan vrhunski, decenijama afirmisani umetnik uzme pesmu od drugog vrhunskog umetnika – pri čemu je i sam stvaralac najvišeg nivoa, ali iz neke druge sfere. Šta biva tad?
Slušaj pažljivo.
Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu
Iako posedujem i (neko) formalno muzičko obrazovanje, opera nikada nije bila “my cup of tea“. Nekako, nismo se nalazili, kao što se to često dešava u životu. Znate, ono, hteo bih da pričam o nečemu, a tema, sama od sebe, beži nekim čudnim meandrima i nikako da se spojimo.
Jedina opera koju sam mogao da svarim od početka do kraja bila je Jesus Christ Superstar (1971) A.L. Webbera, što je, može se reći, sasvim normalno za mene. I još neke albume koji su se mogli podvesti pod termin rock opera, poput legendarnog dela Tommy (1969) Petea Townshenda, u izvođenju grupe The Who, ili konceptualnog dela Arthur (1969) grupe The Kinks.
Vremenom, a i pređenom muzičkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muzičkih arija, ograničenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veličine grudi Joyce Di Donatto za konačni rezultat. 
Onda sam, jednog dana, uhvatio sebe da uživam u sopranima. Komšije su i dalje povremeno protestovale ili su me, naprosto, ignorisale. Valjda je i to deo mog muzičkog odrastanja. 
Jednoga dana, moj sin, tinejdžer, učio je muzičko. Treba da savlada odrednicu koja se zove opera. I tu je nastao problem…
Nastavite sa čitanjem… “Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu”