Danas Suština pasijansa otvara svoje srce jubileju.
Mislim – jebe se nama za jubileje, nismo spali na to da nam godišnjice predstavljaju lajtmotiv delovanja, ta vremna su prošla, cveće je nabacano na žutu kaldrmu dok je priolazila štafeta, nego ovo je ozbiljna stvar.
Elem, danas je četrdeset godina jednog od najvažnijih dela u muzici dvadesetog veka. Reč je o albumu The Dark Side of the Moon°, magnum opusu engleske grupe Pink Floyd.
Predlažem da saznate poneku pikanteriju o nastanku tog dela.
Be on my side, I’ll be on your side, baby
There is no reason for you to hide
It’s so hard for me staying here all alone
When you could be taking me for a ride…
– Kako stvari stoje, ponekad je potrebno da se podsetimo temeljnih stvari – rekoh, prebirajući po fonoteci i tražeći šta sledeće da pustim na slušanje.
– Slažem se. Ali, ko će da odluči koje su to temeljne stvari? Hoćeš da kažeš da si to ti?
Možete li mi verovati da sam zaista vodio ovakav razgovor? I to sa osobom koja je svojevremeno dovedena u priliku da drugima postavlja kanone muzičkih vrednosti, što svesrdno i čini kad god može!
Setim se ponekad tog budalastog dijaloga. Ne zato što bih imao išta protiv toga da ljudi saopštavaju svoje muzičke preference drugima (naprotiv!), pa čak ni protiv toga da to ponekad čine tako agresivno kako je to umeo da čini moj sagovornik (koji, pak, nije imao problem da mene naziva agresivnim i, biser, uskogrudim i punim predrasuda). Nego zato što mi je žao što ti ljudi rasipaju neverovatnu količinu energije i vremena na nešto što uopšte ne razumeju.
Nastaviću posle petnaestominutnog školskog časa iz rock’n’rolla.
Tridesetog aprila, Mark Knopfler će svirati u areni koja je nekad bila beogradska, a sad je bančina. Tim povodom, deder da zavirimo šta to matori radi ovih dana. Ovo je materijal sa novog albuma Privateering (2012), koji će Knopfler predstaviti na koncertu.
Ne tako neuobičajeno, Vejts je svoju karijeru započeo “fajrontom”. I, biću hrabar u pokušaju definicije, uspostavio sopstveni muzički pravac – nešto kao “introspektivni kantri/rok/džez/bluz/whatever/kakovamdrago”
Današnji četrdesetogodišnjaci verovatno znaju za Toma Vejtsa (Tom Waits), što putem muzike, što putem kinematografije. Međutim, znaju to i oni stariji i oni na kojima bi kakav-takav svet trebalo da ostane, što je znanje vredno pomena. A na sreću današnjih četrdesetogodišnjaka, i nas plus-minus (začiniti po želji, ukusu, kalendaru…) koji uživamo u Vejtsovoj umetnosti, pre 40 godina, u martu 1973. godine objavljen je Closing Time, prvi album “belca sa najcrnjim glasom”.
Da se ne raspričavam sad, bolje odmah da se podsetimo:
I još nešto, nakon ove sjajne muzike:
As I drove away slowly, feeling so holy, God knows, I was feeling alive.
Now the sun’s coming up,
I’m riding with Lady Luck, freeway cars and trucks,
Stars beginning to fade, and I lead the parade
Razumeli ste. Kakav fajront, kakvi bakrači – a kako Vejts briljira u filmskim minijaturama pogledajte u filmu “7 psihopata” .
Google je danas objavio doodle u slavu dana rođenja Mame Afrike. Miriam Makeba bi danas imala 81 godinu. Dobar je čas da se setimo neverovatno zaraznog pesmičuljka čija istorija je duga i veličanstvena: “Pata Pata” je pesma koja je “baka lambade”.
Oprostite na kilavom snimku – izvedba je ovde najbolja i ne vredi tražiti drugu verziju.
Fraza “slow train” se najpre odnosila na one vozove koji su nosili materijal za izgradnju pruge pred sobom. Kasnije je ta fraza pretekla kao nešto poput “ne mo’š ustavit’ napredak”. Vremenom se fraza izgubila, čini mi se. Čuo sam je prvi put u naslovnoj numeri danas kultnog albuma Slow Train Coming (1979) Boba Dylana. A na tom albumu, pojam je imao sasvim drugi kontekst.
Jedina verzija numere koju sam našao na jutjubu je ona koja sadrži čudni spoj pesme “Slow Train” i isečak iz fenomenalnog filma Bustera Keatona “The General” (1926).
.