Nema on nekih osobitih razloga za plakanje, ali takva je moderna američka muzika: moraš da ugradiš neki svoj sopstveni weltschmerz u temu.
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Plima
Pogledao sam kroz prozor i sijalo je sunce. Plima u duši.
Danas slušamo numeru Indexa koja je bila možda najznačajnija za ono što je usledilo na rock sceni počivše Jugoslavije. Te 1969. godine, “Plima” je bila jedan od prvih primera da jak autorski koncept može naći svoju publiku; do tada, kompletna scena je predstavljala prosti klon onoga što se zbivalo na italijanskoj, francuskoj i britanskoj pop-sceni.
Devet miliona biciklova
Da bi ovaj naslov bio efektniji, predlažem hibridni severnobanatski dugouzlazni akcenat na pretposlednjem slogu: “biciKLOva”…
Ima tome dosta vremena, ovaj prelepi pesmičuljak sam čuo prvi put na Radio Paradise. Katie Melua je simpatična pevačica i autorka muzike, zaslužuje pažnju. A tek što pažnju zaslužuje ova izvedba… Poslušajte.
Daj nam sunca
Naslov je iz prepeva originala, kojem danas posvećujemo popodne. Ali pre toga malo priče. Malo.
U sredu, prekjuče, Aleksa nam se vratio iz vrtića (ne sam, svakako) ponavljajući stih iz naslova ovog priloga. I tu započesmo razgovor koji ću na razne načine malo niže pokušati da prezentujem, a tokom kojeg je u nekim momentima pevač prelazio i na “Čester iiiiiiiglan iglan”. 
Da ne njavrčeš više!
Tako je glasio naslov poruke koju sam dugo čekao. Jako dugo.
Dragi moji, ovo je važan trenutak. Ovog puta dopisno, a uskoro i kao autor Suštine pasijansa, sa nama se danas druži Zoća Peacock, najveći zmaj grupe oldwave, čovek koji je utisnuo mnogo muzike u srca onih koji su bili dovoljno pametni da slušaju šta im on govori i, ništa manje važno, pušta. A puštao je na gramofonima, magnetofonima, putem radio talasa, raznim krivudavim puteljcima elektronskih komunikacija, čak i pre nego što je Internet stigao u ove krajeve. I zato, neki dan pre nego što rubrika “Muzika za popodne” obeležava godinu dana postojanja i rada, ovo je događaj koji je važan ne samo za rubriku, nego i za Suštinu pasijansa uopšte.
Muzika za kadgod: Srećan rođendan, matori
Ne, ovo nije naziv pesme. Danas je 88. rođendan velikog majstora džeza.
Kao što sam već pomenuo u priči o Herbieu Hancocku, imao sam privilegiju da me konsultuju koje izvođače bih preporučio za učešće na prvom “West Ritam Music Festivalu”. A meni se baš slušao Roy Haynes uživo…
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za kadgod: Srećan rođendan, matori”
Muzika za veče posle tihog popodneva: Nema sunca
Radilo se šta je moralo da se radi, otišao dan k’o dlanom o dlan, pa muzika za popodne nije popodne, nego uveče. Šta ćeš. Ali, ako je za utehu, evo jednog briljantnog dela, u jednoj kultnoj TV emisiji.
Izvedba Billa Withersa: odlična. Pesma: kultna. Faca bubnjara: neprocenjiva.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za veče posle tihog popodneva: Nema sunca”
Poučna pesmica o tužnom i nadasve neshvaćenom humanoidnom robotu koji je silno patio zbog usamljenosti među intelektualno inferiornim stvoriteljima i čiju nogu su posle ukrali da bi napravili prečku na terenu za kriket
Povodom prisećanja na delo čoveka kakav se neće ponovo roditi, o čemu ćete biti više (i bolje) podsećeni u večerašnjim prilozima, ovog popodneva slušamo jednu važnu pesmu.
Не тај албум него онај други
Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.
Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.
Моја страна Пинк Флојда је “Мајка атомског срца“, и то пре свега истоимена свита. Остатак албума не изостављам, све то чини целину, али још нисам докучио како, осим интуитивно (у преводу: не умем да објасним).
Нека ми овде буде дозвољена једна гастарбајтерска успомена: укупно двапут сам у печалби сањао да у ствари лежим код куће на каучу док око мене одзвања музика. Једном је то било “10000 авиона на крову” Филипа Гласа, други пут Флојд, управо овај албум.
Двадесети век је донео доста музичких експеримената, мешања стилова, убацивања разних звукова уместо инструмената. Изводила се музика са шеснаест тонова по октави уместо стандардних дванаест (или беше са осам пута више од дванаест), без ритма, без мелодије. Чак су се појављивали и рок бендови без бубњева (Манго Џери) и без гитара (Ретка птица). И сам Флојд је имао, закључно са овим албумом, излета у ту врсту опита – “Тањир пун тајни” се састоји од доста гребања по жицама, лупања по унутрашњости клавира, једног скоро механичког бубња који се помаља из бесконачности и примиче малом мозгу слушаоца, што се на крају све растапа у величанствену оргуљашку оргију.
“Мајка” је један од ретких комада где све то некако делује, изнутра је складно и има потку која сву ту гунгулу прожима и води од почетка до краја. Јесте, у песми звони телефон, има којекаквих шумова, чује се изобличен глас техничара који захтева тишину у студију, ту је поприлична дувачка секција и то не у позадини него баш носи мелодију у кључним тачкама, и хор који то исто ради на неким другим местима. Свеопшта папазјанија… али то ради.
Сами Флојдовци никад нису волели ову ствар, пре свега зато што је била компликована за извођење (16 чланова хора, дувачи, гомила инструмената, све то треба озвучити – са тадашњом техником често није ни могло да се изведе), што је главну мелодију написао спољни сарадник… што се мене ама баш никако не тиче. Ово остаје албум који пуштам себи кад сам добар и заслужим.
Kad te udari posred srca, jako
Što ti je sinhronicitet: prvo se pokazalo da mi je Miloš ostavio samo ovu stvar na raspolaganje, a nju sam već planirao da okačim. Posle me je Valex podsetio da je već koristio tu pesmu u nekom drugom kontekstu. Polako, ali sigurno, stara teza da svaka ‘tica svome jatu leti potvrđuje se po ko zna koji put….
Kako da opišem svoj prvi doživljaj veličanstvene pesme, a da pritom ne budem patetičan? Znam: skrenuću pažnju da sam se sa albumom The Dark Side of the Moon sreo relativno kasno. Album Wish You Were Here sam već znao napamet i prešao sam na Animals… Pa mislim, blagi bože, plasirati klincu od dvanaest-trinaest godina takav materijal: niti sam razumeo strukturu, engleski pogotovo nisam poznavao dovoljno da bih razumeo o čemu je tu reč, imao sam ideju da tu mora da postoji neka psihodelija… Ah, da: kao redak pripadnik svoje generacije koji je imao reč “psihodelija” u svom rečniku, svakako sam se pravio važan…
Samo da pustim pesmu, pa nastavljam sa pričom dalje…