Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Welcome to cyberspace, I’m lost in a fog
Everything’s digital – I’m still analog
When something goes wrong, I don’t have a clue
Some 10 year old smart-ass has to show me what to do…
Ovako na poslednjem albumu Analog Man (2012) peva Joe Walsh, jedan od najvažnijih američkih middle of the road gitarista. Da čujemo naslovnu numeru:
Jedna pomalo zapostavljena stvar sjajnog alternativ rok benda…
Posle relativnog debakla s albumom Know Your Enemy, MSP-ovcima je trebalo tri godine da pregrupišu kreativne snage i izdaju svoj sedmi studijski album, Lifeblood. Sa njega su skinuta dva pristojna singla, “Empty Souls” i “The Love Of Richard Nixon“, ali je moj ubedljivi favorit gornja stvar.
Moja kućna fonoteka (vinilska i računarska) je splet raznolikih žanrova. Tu je klasična muzika počev od 18. veka, jazz od tridesetih godina prošlog veka naovamo, funk sedamdesetih, britanska alternativna scena osamdesetih i američka devedesetih… no, kada bi iz tog mnoštva trebalo izdvojiti jednu jedinu pesmu, dileme nema.
Juče u neko gluvo doba, pokušavajući da zaspim uz TV, naleteo sam na dvojicu bradatih momaka…
Emisija je bila jedna od epizoda dokumentarne serije “Video Killed The Radio Star“, i obrađuje fenomen video spotova koji su ekspanziju kao forma doživeli osamdesetih godina prošlog veka.
Pa kad ne mogu da odolim!
Danas slušamo ekstravagancu: Ian Anderson gostuje na sceni uz legendarni italijanski prog rock sastav Premiata Forneria Marconi. Život je džudo… uh, čudo.
Danas slušamo sjajnu numeru iz opusa grupe za koju ne mogu naglas da kažem da mi je omiljena, jer niti sam odrastao na muzici Steely Dan niti je to dominantni stil muzike u mom zahvatu kao slušaoca… Ali, malo je onih čiju muziku danas slušam radije nego kad je reč o bilo čemu iz opusa grupe.
Nećemo se iskupiti nikada, ali to ne znači da treba da se predamo.
Izvinite što sam odabrao verziju pesme koja je otužnog audio kvaliteta. Ali, ovo nije parada hifilističnih zvukova, nego priča o značajnoj muzici. A “Redemption Song” je značajna, veličanstvena i besmrtna pesma. I tako je ne zato što je Bob Marley njome sebi napisao epitaf, nego zato što pogađa u srce.
Na današnji dan pre tačno 70 godina, rođen je Jimi Hendrix, najveći instrumentalista u istoriji rock muzike. U svojoj izuzetno blistavoj, mada bolno kratkoj karijeri, okrenuo je svet naopačke, pustio na nas ljubičastu izmaglicu, opevao ljubav, samoću i frustraciju, napisao neke od najlepših muzičkih fraza dvadesetog veka, svirao u susret Suncu, pronašao lek za besmrtnost. Ali nije pronašao lek protiv oblapornih kompanija i to je platio glavom.
I utuvite već jednom da Jimi nije umro od droge. U času kad mu je patolog našao više od pola litre vina u dušniku, bio je stone free duže od dve godine. To beše i opevao.
Šta da vam kažem, ova pesma je morala pre ili kasnije da dođe na red. Ideju mi je dala Jasna… Da izvinete, zapravo Jasnina pita od jabuka, poslastica protiv koje je teško boriti se. Bio bih u stanju da pojedem bar jedan dužni metar… Ali, u digresiji sam: deder da čujemo poznatu stvar: