Ama, prošlo je i više, nego ova pesma mi se vrti po glavi odavno, još otkako sam je čuo pre desetak dana, posle mnogo vremena. I znam da smo slušali Zeppeline pre osam dana i baš me briga, jer ovo je tako dobro da nemam kud.
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Zamka za pacove
Pesma koju danas slušamo posebno je važna za mene. Ne samo da je to bio prvi veliki hit grupe The Boomtown Rats: bio je to jedan od prvih velikih hitova koje sam uhvatio na grom-listi “Večeri uz radio” koju je vodio pokojni Nikola Karaklajić, ponedeljkom od 20 do 22 na talasima Prvog programa Radio Beograda. Bila je to moja najvažnija škola rock’n’rolla.
Slatke godine. Lepe godine. Godine kad nije bilo sramota razmišljati svojom glavom i, da ne poveruješ, imati svoje mišljenje koje ne mora nužno da se slaže sa mišljenjem horde.
Muzika za sitne noćne sate: Ljubav boli
Dakako, trebalo je da to bude muzika za popodne, ali… Nije bitno.
Preporučujem slušalice.
Uh…
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za sitne noćne sate: Ljubav boli”
Dobro došli u (moj) košmar
E, vala je baš košmar.
Mi, ljudi u tranziciji, žrtve pada socijalizma (to je ono što novinari nazivaju komunizmom, ne znajući da komunizma nema niti ga je ikad bilo), ponekad se suočavamo sa košmarima. Iako se čini da je lakše kada košmar pregurate budni, nije baš tako.
Slikovito ću vam pokazati na šta mislim.
Jedini rat koji volimo
Danas je 64. rođendan Lonnia Jordana, jednog od osnivača i jedinog preostalog originalnog člana grupe War.
U doba pre Interneta slušao sam War uglavnom sa nekih kaseta koje su mi dopale ruku – karakterističan zvuk sa žestokim primesama latino ritmova odudarao je od ostatka moje funk kolekcije. Stoga sam se veoma iznenadio kada mi je Grba negde krajem prošlog veka istovario na disk album “Eric Burdon declares War“. Aman, kakve sad veze ima jedan od istaknutijih rok vokala s funkom?!?!
Aristokratsko bluziranje
Legenda kaže da su dvojica “krivaca” za formiranje britanske rhythm’n’blues muzike, grane koja je evoluirala u najbolji rock’n’roll šezdesetih i kao bumerang se vratila u Ameriku u vidu stihije koju danas nazivamo british invasion. Ajd sad, izvesno je da pometnju nisu izazvala samo dvojica, ali jedna stvar je notorni fakat: ceo London je prepričavao koje je singl-ploče John Mayall doneo pretprošle nedelje iz Amerike i onda su sledile rasprave da li je kontigent koji je doneo Manfred Mann zapravo zanimljiviji.
Eh, gde se to završilo, ko je mogao da pretpostavi… U Kaliforniji!
Ovo mora da se sluša glasno.
Bodljikavo prase
Ček’ malo: najpre da pustimo muziku, ima je dosta, pa tek onda kratka reč.
Tegleća marva
Moram da odslušam ovo, sinoć je nedostajalo. A da usput podsetim i vas na tu pesmu.
Sinoć?
To je to!
Ovu pesmu vam puštam i slušam sa vama u dobroj veri da ćemo uskoro dobiti još jednog saradnika na Suštini pasijansa, čoveka koji definitivno ume dobro da piše – a mnogo zna o temama koje će biti polazne za njegov angažman ovde – i koji će preuzeti uredništvo nad muzikom za popodne. To je nešto čemu muzička zavesa može da se bira samo iz košare sa najboljim materijalom rock literature. Recimo, štogod od Led Zeppelina. 
Zaglavljen na pola puta…
Danas se prisećamo jednog velikog radijskog hita ranih sedamdesetih. Bile su to one godine kad se popularnost sticala, a ne kupovala; kad je kvalitet bio rezultat velikog rada, a ne eho skupih kampanja; kad je vazduh bio čist, a seks prljav. Bile su to one godine u kojima su neki moji prijatelji postali (i do dana današnjeg ostali) beznadežno zaglavljeni posred svoje duše, u nečijem društvu ili sami. Najčešće sami.