Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Jednu od najlepših vokalnih balada rock muzike napisao je Rick Wright. Prisećamo se tog sjajnog, odveć skromnog muzičara baš danas, kad bi bio njegov 69. rođendan, tako što slušamo najbolju živu verziju te pesme, onu sa turneje Division Bell (1994)…
(Da, dobro ste videli: ta plavuša je Sam Brown)
Znam da kasnim. Viša sila. Ne foliram se.
Sve mi se čini da je grupa Little Feat veoma nepravedno ostala u senci nekih drugih južnjačkih bendova Amerike (u prvom redu The Allman Brothers Band i Lynyrd Skynyrd). Ne znam zašto je bilo tako: volim ih neizmerno otkad sam ih, još kao klinac, čuo prvi put, ništa manje od dva pomenuta benda.
Ne znam da li ste znali, ali Patti Smith je objavila novi album, ima možda mesec i po. Imenovan je Banga, što nosi određenu simboliku u redovima grupe oldwave, čiji sam starosedelac, zbog nadimka nekad najstarijeg među nama, našeg prijatelja koji nije više sa nama. Mislim na svog starog, sjajnog prijatelja dok slušam ovo ludilo, jer znam da bi i on ovo voleo, samo da je mogao da čuje.
Danas pikanterija; istina, ovde je posredi rad u Movie Makeru koji izgleda tako da bih rado pitao autora “jesi li ovo sam napravio ili ti je neko pomogao”, ali bitna je muzika o kojoj je reč. Odvrni te zvučnike i klikni da pokreneš ovaj klip.
Danas pada kiša. Da mi je neko rekao da ću se toliko obradovati kiši, ispratio bih ga nekom od parola iz srpskog mitološkog rečnika. Ovako, šta mi drugo preostaje nego da zapevam na kiši.
Nema potrebe za pričom: ovo je klasik. Ali ako se neko namrštio zbog izbora, evo kišovitih alternativa.
Šta ćete. Dešava se i to da pažnja popusti, a tehnička greška uzme svoj danak. Zato menjam ranije spremljenu numeru za popodne i menjam je prikladnim komadom koji je klasik.
Wilson Pickett mi je kriv samo jedno, a da nije toga ni svestan.
[EDIT: nije svestan više ničeg; umro je 2006. godine. Vrlo nevešto sam izabrao reči u prethodnoj izjavi.]
Danas slušamo jedan od onih posebnih trenutaka u istoriji rock’n’rolla koji se dese jednom, pa nikad više. Uopšte, ala se ulučilo: “Man Who Sold the World” je jedna od velikih epskih numera, a diranje u opus Davida Bowiea je svakako akt iznimne ludosti po definiciji… ako iko ikad bude pravio top listu najboljih obrada u rock’n’rollu, neće moći da zaobiđe ovu izvedbu.
Danas biram klasik koji je stekao čudesnu patinu tokom vremena: duže od četrdeset godina, ama još otkad je prvi put objavljena, numera “Living in the Past” zvuči kao da je napisana “pre sto godina”.
Imao bih da kažem svašta, ali sve mi se čini da je pametnije da ćutim. Da citiram samog sebe iz vremena kad je Bajro širio zen po kućama: “umukni, bre, i slušaj”.
Volite li grupu Jethro Tull?
Postoji jedan kratki i veoma posebni period u visokoproduciranoj R&B muzici ranih sedamdesetih kada je svima najzad postalo jasno da to nije isto što i soul, kada se ta muzika dobro kotirala i na američkim radio stanicama koje su slušali belci, a hiperprodukcija izazvana disko-manijom još nije otpočela. E, tada je jedan klasični ženski pevački trio predvođen jednim perfektnim glasom otpevao jedan od najvećih dance hitova sedamdesetih…
Allen Toussaint at his best…
Danas slušamo nešto što ne trpi previše priče. Jedino da vas podsetim da bi bilo poželjno da odšrafite ozvučenje, jer ovo je krljačina koja zahteva da se uši produvaju.
Doduše, valja da pomenemo dve stvari. Pustite ponovo, pa pročitajte i pratite linkove, možda nešto bude i vama zanimljivo.