Jednu od najlepÅ¡ih vokalnih balada rock muzike napisao je Rick Wright. Prisećamo se tog sjajnog, odveć skromnog muziÄara baÅ¡ danas, kad bi bio njegov 69. roÄ‘endan, tako Å¡to sluÅ¡amo najbolju živu verziju te pesme, onu sa turneje Division Bell (1994)…
(Da, dobro ste videli: ta plavuša je Sam Brown)
Uzgred, ostade zabeleženo u autorizovanoj biografiji grupe Pink Floyd: ona nadzemaljska vokalna improvizacija u originalnoj numeri “The Great Gig in the Sky” je snimljena iz cuga – to je ono Å¡to se studijskim žargonom naziva Take 1.
Da li je to jedini Take 1 na albumu The Dark Side of the Moon (1973), to ne znam, ali ta priÄa ide otprilike ovako: Clare Torry, koja je tek 2005. godine poÅ¡teno potpisana kao koautor pesme na osnovu Äinjenice da je vokalna improvizacija njena vlastita, zakasnila je na zakazanu sesiju snimanja glasa u Abbey Road Studios jer se, eto, baÅ¡ zadržala malo duže u susednom studiju; muka studijskih profesionalaca. Zamolila je da samo isprobaju da li će ići, a izrazila je sumnju da će zbog umora uspeti da izvede “onako kako zna da može”, pa ako ne ide, da odlože sesiju za dan ili dva. I krene sesija… Alan Parsons je posle priÄao da su svi prisutni bili toliko Å¡okirani izbedbom da niko niÅ¡ta nije govorio ceo minut… Tek tad, Parsons se setio da iskljuÄi magnetofon…
MeÄ‘utim, sad vidim da se, za razliku od podatka u autorizovanoj biografiji grupe, na Wikipediji pojavljuje podatak da je Clare otpevala tri verzije i da je finalni rezultat uklopljen iz sve tri; i da nije bila umorna od sesije, nego je žurila na koncert Chucka Berryja… Eno, pohvatane su izjave uÄesnika. Gilmour Äak reÄe da je bilo desetak pokuÅ¡aja.
Phui, svetu se ne može ugoditi. Onaj podatak o Take 1 verovatno nije taÄan.
Kako god, ostao je video zapis u kome Wright priÄa kako je bio opsednut jednim harmonskim obrtom koji je Äuo na albumu Kind of Blue (1959) Milesa Davisa (Bill Evans je bio jedan od idola Ricka Wrighta, po sopstvenom priznanju). Toliko ga je vrteo i varirao da je na kraju iskoÄila tema koja je “legla” tek kad joj je dodat deo sa vokalnom ekstravagancom.
Mislim da Roger Waters nikad neće priznati po kakvom muziÄkom geniju se posrao kada je nagnjeÄio Wrighta. Gilmour je previÅ¡e veliki džentlmen da bi priÄao o takvim stvarima, a Mason ne želi viÅ¡e da se bavi tim pitanjem.