Category: Fonoteka

Na današnji dan pre 58 godina, 12. aprila 1954. godine, Bill Haley je snimio pesmu “Rock Around the Clock” i pokrenuo lavinu najznačajnijeg muzičkog izraza u istoriji. Rock’n’roll je postao institucija.

Pošteno je reći da je ta numera napisana i snimljena još 1952, ali tad se nije primila. Bill Haley je imao sve što je trebalo da iskra bude zapaljena kako valja.

Azbuka!

Danas slušamo najvažniju pojedinu numeru koju su Bitlsi snimili: A Day in a Life je pesma kakvu autori mogu da napišu jednom u životu. Lennon svakako nikad nije napisao išta jače od ovoga.

Šteta što odsekoše kodu na kraju, ali šta da se radi. Nadam se da imate album Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band: poslušajte ovu pesmu ponovo u kontekstu celog albuma. I tu kodu. Nije to koda samo za pesmu i, uostalom, za taj album. Bila je to koda jednog nevinog vremena kojeg više nema.

Počinjem da verujem u sinhronicitet: pre dva-tri dana sam hteo da turim nešto od Briana Setzera. Zašto to nisam učinio, nemam pojma – tek, danas mu je 53. rođendan. I zato je prikladno je da osetimo barem malo od pakleno dobre žurke u koju se pretvara svaki njegov koncert poslednjih, uh, preko trideset godina, kad ono Stray Cats krenuše u beli svet.

Pa valjda ne moram da vam govorim da se ovo sluša isključivo glasno.

A ako ikada budete u dilemi oko izbora muzike za neku kućnu žurku sa raznorodnim posetiocima, preporučujem da odaberete muziku The Brian Setzer Orchestra, pristojno jako ozvučenje, epsku količinu nekog iole kvalitetnog piva i odobrenje komšija za solidarnu deobu rizika od otpadanja maltera sa zidova.

Znate i sami: ova lista je prilično lično obojena. Tako ti je to sa muzikom: subjektivno jeste objektivno samim činom deljenja iskustva slušanja.

Ima jedan muzičar, veoma važan za literaturu rocka i bliskih formi, ime mu je Jack Bruce. Prvi put je privukao pažnju široke javnosti kao basista i dominantni autor u grupi Cream (mada je radio sa mnogim ozbiljnim imenima i pre toga). Kasnije se otisnuo u solo vode, a usput je i pomagao drugima tako što im je poklanjao neke važne pesme. Godina 1969. će ostati upamćena po njegovom prvom solo albumu “Songs for a Tailor“, a sa tog albuma dve pesme su postale ključne u repertorarima drugih grupa. Jedno je slavna verzija numere “Theme for Imaginary Western” koju je snimila američka grupa Mountain. A druga numera  je obeležila grupu Colosseum, čija izvedba “Rope Ladder to the Moon” je jedan od najblistavijih momenata progresivnog rocka uopšte.

Istina, verzija koju ovde čujete je iz 1994. godine, kada se Colosseum okupio zarad nekoliko koncerata. Ovaj početak sam čuo hiljadu puta i svaki put sam se naježio.

Glasnije!

Otkad sam jutros ustao i promolio nos kroz prozor, ova pesma mi na pameti. A pošto je Jethro Tull svakako visoko na mojoj lestvici omiljenih bendova, nemam razloga da oklevam.

Dva od tri albuma folk-rock trilogije Jethro Tulla, Songs from the Wood i Heavy Horses, meni su najdraži radovi grupe. Da, znam da nisu najbolji – veoma dobro poznajem opus grupe Jethro Tull – ali, kad se kao dvanaestogodišnjak prvi put sa nekim remek-delima sretnete na način kako se to meni desilo, onda to ostaje jako, jako duboko. I zauvek.

Jednom prilikom, novinar je pitao Đanija Morandija:
– Ko je najbolji italijanski pevač?
– Toto Kutunjo, naravno – odgovorio je Morandi kao iz topa.
– A šta ćemo sa Adrijanom Ćelentanom?
– Oh, Ćelentano! On je bog! – odgovori Morandi.

Nastavite sa čitanjem… “Plavo”

Danas je na redu klasik, numera koja predstavlja obaveznu literaturu za svakog ko želi da poveže uzroke i posledice. Krenete odavde, odete sto pedeset godina unazad, pređete okean, pa krenete opet ka današnjem dobu. Mogli biste se jako iznenaditi šta je sve iznedrila i svetu ostavila tradicionalna irska muzika.

Dragi moji, The Dubliners.

Nastavite sa čitanjem… “Truckavi drum za Dablin”

Možda nije prilično to što vam ovo zavarujem u radni dan, ali ne mogu da odolim. Reč je o jednom od najboljih rezultata u istoriji popularne muzike, o delu koje će se slušati sledećih hiljadu godina. Muzika koju biram za danas je početak možda najvažnijeg albuma rock’n’rolla, delo koje je ugledalo svetlost dana sa zakašnjenjem od tričavih 37 godina.

Da, znam da sam izrekao teške reči. A vi znajte da ih nisam izrekao na prečac.

U životu sam čuo toliko muzike da malo šta može da me dirne duboko. Kada je album Smile izašao 2004. godine, a zatim Brian Wilson i ekipa upriličili koncert na kojem je među uplakanima bio i Paul McCartney, malo je reći da sam bio dirnut. Bio sam toliko potresen da desetak dana nisam hteo da slušam nikakvu muziku, osim ponekad delove albuma Smile ponovo. A kad pokrenem video zapis koncerta, ne mogu da stanem: odgledam ga i odslušam celog.

Poslušajte ovaj isečak još jednom i pažljivo pratite šta se dešava na sceni; uočite količinu muzike upletenu u nešto što će nepažljivi slušalac nazvati pesmičuljkom. Potražite, pogledajte i poslušajte ceo koncert Smile čiji je ovo početak.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Otkad sam prvi put čuo ovaj zarazni pesmičuljak, ne mogu da se odvojim od njega. To je jedna od onih pesama što se usele između sinapsi, pa ne puštaju. No, za razliku od većine takvih pesama, koje su u suštini đubre, ova je makar dobra i vesela.

Nije zgoreg čuti ponovo, a?

U dugom i manje-više besprekornom opusu Vana Morrisona, album Tupelo Honey (1971)zauzima posebno mesto. Nije to zato što sadrži remek-dela, mada nekoliko numera možemo tako nazvati, nego zato što je to bio možda jedini period u životu Velikog Džangrizala kada je smirio loptu, živeo u ljubavi sa Janet Planet u pastoralnoj idili Vudstoka i spokojno stvarao.

Nikad pre i nikad posle. Bilo je još mnogo veličanstvenih pesama, ali ne ovako zelenih. Trebalo je da prođe skoro trideset godina da bi Van the Man napisao nešto slično.