Category: Fonoteka

Danas je na redu pesma jednog majstora u izvedbi dvojice drugih majstora. Možda je ovo definitivna verzija? Ne znam i nije bitno. Slušaj opušteno.

Ovaj soul se uvlači pod kožu mnogo bolje umalo izgubljenje country balade danas malo kome poznatog Donnyja Mauldina, a koju je Willie Nelson onako perfektno ispolirao još pre nego što sam se ja rodio. Al Green i njegova ekipa ne da su napravili novu verziju, nego izgleda da su načinili novi prepis; Lyle Lovett je tu poslužio tek kao perfektni, pikantni začin. Ovo sad zvuči kao da ne može bolje. Pa možda i ne može.

Moram da priznam, naslov je banalan. Ali, pesma nije. Ova pesma je remek-delo.

Slušaj dobro.

Rickie Lee Jones je odavno u fokusu mojih interesovanja. Preporučujem da pročačkate njen fenomenalni opus. Koliko je duše, pameti i znanja uloženo u muziku koju ona stvara, to je teško reći u malo reči.

Pazi: ne da je dovoljno dobro, nego je perfektno. Samo što se pesma tako zove. Tako se danas svira blues kada je izraz; sve ostalo je folklor.

Dragi moji, veliki majstor u pratnji sjajne ekipe: Tom Petty & The Heartbreakers. I to uživo. Ovaj snimak nije savršen, ali ko te pita za junačko zdravlje.

A ako vam je baš do dobrog zvuka, može i to, onako radijski.

Eto. A sad ponovo. I glasnije. Nemojte da vas opominjem kako se sluša muzika; ozbiljan čovek to mora da zna i sam.

(tnx Jasna )

Redovni posetioci Suštine pasijansa znaju da rado pominjemo flash mob projekte. Da vas posetim: to su dobro izrežirani performansi upriličeni u nekim javnim prostorima tako da izgledaju kao da su se desili spontano.

Ovaj fantastični performans se dešava 2. maja 2011. godine, a vinovnici su članovi Filharmonije Kopenhagena (Sjællands Symfoniorkester) koji donose trenutak neizrecive lepote u hol centralne železničke stanice u Kopenhagenu, svirajući skraćenu izvedbu Ravelovog Bolera, teme na koju niko ne može da ostane imun i koja zavređuje da bude muzika dana.

Za mene, ovo je trenutak apsolutnog trijumfa muzike.

I trenutak bolne tuge. Zamisli život u kome je svet oko tebe toliko uređen da može da se nadgrađuje ovakvim pojavama. Lepota života na autobuskim i železničkim stanicama u većim gradovim Srbije se sastoji u tome da niko nije uspeo da te odžepari dok si žurio da pobegneš iz smrada u koji je to mesto zavijeno.

Da li vas je iko ikada prisiljavao da slušate muziku Vana Morrisona? Kako ste se pritom osećali? Nalazite li tu muziku iritirajućom: Da li možete da se identifikujete sa bilo čime u njoj?

Jednom ću vam ispričati zašto je važno da makar okrenete uvce ponekad ka onome što Van the Man radi. U međuvremenu, pogledajte i poslušajte jedan malo stariji živi snimak.

Uvek u društvu vrhunskih muzičara. I uvek najbolji među njima: to je uobičajeni način nastupanja Vana Morrisona.

Jeste li gledali film “Deliverance“? Ako niste, pogledajte ga. Ako ga pogledate, nemojte mene optuživati što ste mislili da je to lepršav zabavni filmić za nedelju popodne. Ja vam nikad, nikad, nikad neću preporučiti nijedan lepršav zabavni filmić za nedelju popodne.

Iz tog filma dolazi muzička tema koju su posle svirali svi koji misle da su neko i nešto u instrumentalnoj country & folk muzici.

Ovo je tek prvi slučaj u filmu “Deliverance” da se ekstatično veselje pretvori u… Uh, bolje da vam ne kvarim.

Bol.

Boga pitaj da li postoji film u koji je muzika bolje legla nego što je to slučaj sa ludačkim remek-delom braće Koen: “O brate, gde si” (“O Brother, where art thou?“). Količina ludila u tom filmu – pa to je čisti rock’n’roll. Pojačaj i klikni!

Za vašu informaciju, T-Bone Burnett je rastočio prvobitni plan braće Koen u paramparčad. Tražili mu ljudi da spremi dve-tri klasične stare američke pesme da pokriju fabulu i još dve-tri da posluže kao muzička zavesa. Kad su čuli sve ono što im je Burnett spremio da biraju, pali su u sevdah. Nije bilo druge: scenario je izmenjen tako da se uklopi sva muzika koju je ludak pripremio.

Bila je to jedna od onih epizoda koje se podvode pod rubriku “namerio se junak na junaka”.