Auh, koliko zanimljivih podataka za današnji dan! Hajde da napravimo malu džuboks-pauzu da bismo se setili ljudi, pesama i momenata u istoriji popularne muzike.
U ovom krugu, pet prisećanja.
Danas je rođendan soul sestre #1. Aretha Louise Franklin je rođena 25. marta 1942. godine. Njene zasluge za razvoj soula i rhythm’n’blues muzike su nesagledivo velike. Njeno mesto među najuticajnijim muzičarima Amerike je veoma visoko. Za veoma sažeti pregled njenog opusa potrebno je čuti barem dvadeset pesama. Potražite sami svoju omiljenu, a ovde kačim onu pesmu koja mi prva pada na pamet kad pomislim na Kraljicu soula:
I što reče Jasna, ne znaš koja je luđa: bosonoga ili bosoglava.
Istina, primećujem da se bosoglava zaduvala, što znači da je za nju to pevanje neprirodno. Janis je tako pevala bez napora. Ali, nema veze: ovo je sjajno, čak i pored blagog irskog naglaska Melisse Etheridge.
Pošto niste pustili dovoljno glasno prvi put, pustite ponovo. Ovog puta kako treba.
A sad nešto prikladno za današnji dan, jer ideologija je samo maska daleko trivijalnijih razloga za ubijanje i rušenje.
Svašta se steklo u jednu tačku u projektu “The Wall”. Siroti Roger Waters, zaglavio se tamo. Ali, šta da se radi. Makar je uspešno naplatio sa 32 godine zakašnjenja.
Nešto mislim: ova numera bi bila perfektna himna globalnog konzumerizma.
E, pa dragi moji, vreme je i za malo noviteta. Ovaj dan je savršen za najavu.
Neki od vas rekoše da im je po volji onaj jutarnji video-klip. Navodno, nekima od vas je stvorilo naviku da dolazite na Suštinu pasijansa u jutarnjim satima. E, pa lepo, jahde onda da probamo još nešto na istu foru…
Kao što znate, ovo mesto poštuje dobru muziku svih vrsta. I zato ćemo od sad da vam svakog dana u četiri popodne izručimo po jedan pesmičuljak. Ponekad sa malo priče, a češće bez ikakvih podataka. Ponekad u kontekstu nekog drugog priloga, a češće bez ikakve veze. Možda bismo se i zatrčali u više numera, ali ne: osim provokacije i čežnje da čujete još, neće u ovom ciklusu biti ničeg osim jedne pesme koja će po mišljenju vašeg neskromnog, ali uvek poniznog domaćina Suštine pasijansa zavredeti da je do ponoći čujete barem još dva-tri puta.
Za početak, fenomenalna minijatura Johna Martyna u legendarnoj BBC TV emisiji The Old Grey Whistle Test. Uživajte.
Na današnji dan pre tačno 49 godina, objavljen je album “Please, Please Me”, prvi album liverpulske četvorke. Bio je to početak jedne od najvećih priča rock’n’rolla.
O grupi The Beatles sve je već rečeno mnogo puta. Možda bi neko mogao da iscedi još poneki opskurni podatak, ali bi postojalo veliko pitanje verodostojnosti. Tek, nakon što je u periodu 1995-1996. izašla serija od tri dupla CD-a The Beatles Anthology, znam oda je i u muzičkom smislu upaljeno i poslednje svetlo na poslednji ugao tog magičnog opusa.
A kako je počelo?
Da baš ne idemo čak u 1959. godinu kad su petorica balavaca otišli u Hamburg da po američkim klubovima sviraju muziku po uzoru na ono što su radili Buddy Holly i The Crickets, Chuck Berry i Carl Perkins. I baš da ne pominjemo prateću grupu Tonnyja Sheridana u proleće 1962. godine: važan čas je onaj kada je za grupu čuo i potom je u leto 1962. potražio vlasnik lokalne prodavnice ploča iz Liverpula. Brian Epstein je verovao u mladiće koji su energično svirali, a već imali i četiri svoje pesmice, za svaki slučaj, ako se neka od kompanija zainteresuje za njih.
“Gitarističke grupe su prevaziđene, gospodine Epštajn”, reče predstavnik kompanije Decca, najveći luzer u istoriji diskografske industrije, kada je pokazao vrata novom menadžeru grupe. George Martin, nezavisni izvršni producent kompanije EMI nije bio toliko glup: priveo je Bitlse oznaci EMI Parlophone. Prvi singl “Love Me Do“, objavljen početkom oktobra 1962, dospeo je među top 20 (tačnije, na 17. mesto UK liste) i tim plasmanom prevazišao očekivanja. Hitno je urađen još jedan singl: “Please, Please Me” je izašao krajem novembra 1962 i desilo se ono što je tačno predvideo samo George Martin: potpuni uspeh. Pesma je dospela na drugo mesto britanske top-liste posle samo dve nedelje, a Melody Maker je stavio singl kao prvi na svojoj top-listi početkom februara. Tog trenutka, sva vrata grupi The Beatles su bila otvorena zauvek. Stand-by za veliki projekat je skinut: došlo je vreme za kompletiranje materijala za prvi album. Studijske sesije za preostalih deset numera su održane tokom dva dana u februaru 1963.
Na današnji dan pre 65 godina, rođen je bluzer iz predgrađa kojeg više nema, umetnik koji je muzikom osvetljavao ono što filmska kamera nije mogla, tragalac za najlepšom muzikom karipskog arhipelaga i velemajstor slajd gitare…
Ryland Peter Cooder, svetu poznatiji kao Ry Cooder, rođen je 15. marta 1947. godine. Aktivan je kao gitarist, pevač, kompozitor i producent, a njegov stil izraženo počiva na raznim motivima izvorne američke muzike u kojoj se smata kompetentnim istraživačem i autorom. Na muzičkoj sceni Amerike je aktivan od šezdesetih godina, mahom kao session muzičar. U solo vode se upustio 1970. godine, ali definitivno je bio zapažen tek drugim albumom Into the Purple Valley (1972).
Karakteristični stil sviranja Raya Coodera podrazumeva snažnu upotrebu tehnike bottleneck slide u kombinaciji sa izraženo usporenim tremolo efektom u pojačalu. Što se mene tiče, preferiram njegove radove sa akustičnom gitarom.
U danu koji ispraćamo, jedan od najznačajnijih songmakera Amerike je navršio 64 godine plodnog i sjajnog života. Da čujemo ponešto iz njegovog bogatog repertoara.
James Vernon Taylor je rođen 12. marta 1948. u Bostonu. No, detinjstvo i mladost je proveo u Severnoj Karolini, koju je opevao u prelepoj pesmi.
Ovaj snimak je skorašnjeg datuma. Očigledno, zrele godine su Majstoru dodale više bukea. Dokačićemo se i mladih godina, bez brige.
Ostaće zabeleženo da je prvi #1, zaista veliki hit u njegovom repertoaru, zapravo napisala Carole King, i to mu je poklonila pesmu da je on prvi snimi. I to kakva pesma: Carole King nikad u životu nije napisala lepšu pesmu; a napisala je mnogo fantastično lepih pesama. Ama, hajde da ih čujemo kako zajedno izvode tu pesmu.
Razne godišnjice rock’n’rolla ovih dana. Deder, da prelistamo neke od njih, zahvaljujući uvek budnom FB prijatelju koji objavljuje ovakve informacije na svom profilu. Taman za nedeljno veče.
Na jučerašnji dan 1956. godine, kompanija RCA Records je objavila oglas na pola strane časopisa Billboard u kome veli: Elvis Presley is the new singing rage. Što bi rekao jedan moj drug: pesnicom u čelo, pa ko ostane na nogama, moći će da priča unucima o tome…
– * –
Juče se navršilo 39 godina od objavljivanja albuma The Dark Side of the Moon, magnum opusa grupe Pink Floyd i jednog od kapitalnih dela ukupne muzike dvadesetog veka. Neprekidni boravak u US Top 200 je najduži u istoriji svih top lista: od 1973. do 1988. godine, ukupno 759 nedelja. Ako se ignorišu prekidi, onda je ukupni boravak u Top 200 premašio 1500 nedelja. Pade mi na pamet i ona teza o sinhronicitetu između tog albuma i filma The Wizard of Oz (proverite sami), ali da pogledamo kako je to kasnije interpretirano u živoj verziji najbolje vokalne ekstravagance sa albuma. Pogodite ko je plavuša koja prva peva. Hint: prirodno je crnka.
Danas je 65. rođendan jednog sjajnog pevača i velikog baje rock’n’rolla. Mnogi čak ne znaju ni njegovo ime, a trebalo bi.
Za Manfred Mann’s Earth Band ste svakako čuli. A ukoliko niste bili već dovoljno zreo slušalac u vreme kad je taj bend počinjao na tragu stare reputacije svog šefa, promašili ste da upamtite ime najvažnijeg pevača grupe, onog koji je radio u zlatnom periodu 1976-1986. No, budimo pošteni prema čoveku: to je samo najpoznatija, a nikako jedina referenca tog fantastičnog muzičara.
Pa, da se zagrejemo.
Christopher Hamlet Thompson rođen je 9. marta 1947. godine u Engleskoj, mada je odrastao na Novom Zelandu, gde i danas živi u pauzama između muzičkih projekata koje vodi, uglavnom, iz Engleske. I zato je često u pokretu.
Danas mu je 66. Izgleda, kreće se i ponaša kao pravi gospodin iz prostog razloga što je pravi gospodin. Pritom je sjajan roker i veliki poštovalac muzike.
David Jon Gilmour je rođen 6. marta 1946. godine u Kembridžu, gde se družio sa nekim zanimljivim likovima u srednjoj školi. Mlađahnog i umetnički nadarenog druga po imenu Roger Barrett (koga su svi znali po nadimku Syd) je naučio da svira gitaru. To je kasnije, kada je Sidu crkao I/O port, pomoglo zajedničkim poznanicima iz srednje škole da ga pozovu da prikrpi nastalu rupu u bendu koji je posle prvog albuma imao gomilu ugovorenih obaveza i međunarodnu karijeru u perspektivi.
A šta se dešavalo u tom velikom bendu i ko je za šta kriv, a ko za šta prav, predmet je mnogobrojnih demagoških rasprava u kojima ja neću učestvovati. Umesto toga, ja slušam muziku, a čujem više od onih kojima je stalo do kulta prolupalih ličnosti.
O grupi