Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Većina ljudi posle takve tragedije poklekne i padne u depresiju. Wyatt se pokazao čvrstim i odlučnim i napravio ključni zaokret u muzičkoj karijeri.
Pisanje o talentovanim ekscentricima poput Roberta Wyatta je nezahvalan posao. U mnogo knjiga i tekstova njegovih kolega sam nailazio na anegdote koje mi ni malo nisu pomagale da upotpunim sliku o tom neobičnom čoveku. Iz njih sam samo mogao da zaključim da su se u njegovom društvu svi dobro zabavljali i da su ga bezrezervno voleli.
Slušajući njegov izuzetan diskografski opus lako je zaključiti zašto je to tako.
Tog čoveka nije moguće zaustaviti. A i zašto bi to iko poželeo: sam je iskovao i zaradio svoj fantastični uspeh. Čak, nema nikakve ljutnje što on poslednjih 25 godina, zapravo, samo reciklira svoju staru muziku.
Ne mogu tačno da kažem šta je tome razlog, ali iako sam odavno bio svestan muzike tog čoveka u vremenu kad je bio na vrhuncu slave, sa tolikim tiražima da je u njih bilo pomalo teško verovati, držao sam ga podalje od sebe. Njegove ploče je imao svaki drugi poznanik sa kojim sam razmenjivao mlađahna diskografska iskustva, znao sam bar nekoliko njegovih pesama koje se nisu skidale sa radija, ali svejedno: odlučio sam da imam pametnija posla. Doslovno prvi nosač zvuka sa njegovom muzikom u mojoj fonoteci bila je jedna audio kaseta zbog koje je moj drug Ajgor, bez oklevanja na moju molbu, ponovo sklopio svoju u stranu sklonjenu hi-fi liniju i snimio na nju sadržaj kompilacije na duplom vinilu koji je imao.
A kada sam najzad pažljivo preslušao tu kompilaciju, usledio je drugi šok, ništa manji od onog koji je izazvalo prvo preslušavanje svog tog sadržaja u jednom cugu.
Naime, tek tada sam saznao da je Billy Joel kompletan autor muzike, tekstovaa i aranžmana duž celog svog diskografskog opusa. A nije da se nije mešao i u studijsku produkciju, mada je kao producent formalno potpisao samo jedan album.
Samo možemo da konstatujemo da je njegova strastvena interpretacija govorila da je došao do nečega što mu se dopadalo.
U trenutku kada podmadak postigne konsenzus oko toga šta bi da jede, nedeljno ritualno kuvanje ručka postaje “šala mala”. Na meni je samo da napravim turneju po pijaci i bakalnicama i da se dam na posao. Kako sam se odavno uverio da su za uspešno obavljanje ovoga posla, pored dobrih namirnica, preko potrebni ljubav prema hrani i pozitivne vibracije, ništa ne počinjem dok ne odaberem muziku koja će ceo proces da prati sve dok posao ne bude gotov.
Za ovakve stvari volim da pustim onu koju zovem “kotrljajućom”. 
Gde god da se uhvatite sadržaja u karijeri Stevena Wilsona, nailazićete na besprekorne rezultate. Razlog tome je što su njegovi standardi viši od vaših očekivanja.
Izvesno, primetili ste da je prošle nedelje došlo do četvorodnevne pauze u rubrici “Muzika za popodne”. Iako nema potrebe da iskajavam nastalu situaciju, moram da vam ispričam zašto je tako ispalo, da podelim sa vama komad dobre muzike i slike, a da usput sačinim ovu uzgrednu belešku, jer odavno mi izmiče.
Elem, delirijum.
Samo bi odneo klavir na odabrano mesto na ostrvu Eusa i svirao šta mu prvo padne na pamet.
Filmska muzika, a pod ovim izrazom ne mislim na moderne soundtrackove koji su kompilacija manje-više poznatih pesma, veoma je osetljiva tema za komentarisanje. Ona prati sve šta se dešava na velikom platnu. Ako režiser i kompozitor tesno sarađuju i znaju šta žele da postignu, uticaj muzike na percepciju radnje ili emocije iskazane na licima glumaca bitno utiču na kompletan doživljaj gledalaca. Pri tome, potrebno je da bude neupadljivo, jer njena uloga je tek da dopuni sliku koju primamo.
Iako na papiru pisanje ovakve muzike izgleda jednostavno, retki su oni, poput Ennia Morriconea, koji su svoja najbolja dela napisali za film. Njegove teme iz brojnih filmova često svi mi zviždućemo, a da i ne znamo ko je njihov autor, pa se nameće ključno pitanje vezano za filmsku muziku:
Može li muzika da živi svoj život bez pokretnih slika, sama za sebe?
Na ovaj album smo čekali više od četrdeset godina.
Prošlog leta sam negde naleteo na tekst u kome se piše kako je reper Kendrick Lamar iskoristio deo pesme “Ostavi trag” Tihomira Popa Asanovića za neku svoju. Znate šta mislim o ovoj vrsti muzike, tako da nisam proveravao o čemu se radi. Ne znam kojim putevima je album Asanovića dospeo do Lamara, putevi Gospodnji su nedokučivi tek, u nastavku teksta se navodi kako se Lamar zahvaljuje Popu “na bezvremenskoj muzici i nada se da će da se sretnu i naprave koji zajednički selfi”!
Popu bolja reklama nije bila potrebna.
Black Americana? Pa, nije nemoguće.
Moderna bajka izgleda otprilike ovako: Tanya Blount je od malena bila nadarena pevačica, uspela je čak da snimi i album još 1994. godine, ali se ništa bitnije u njenoj karijeri nije dešavalo. Takvih poput nje u Americi ima koliko hoćeš. Michael Trotter je bio profesionalni vojnik koji je završio u Iraku šireći demokratiju, gde je otkrio svoj dar za pisanje pesama. Ovo dvoje su se slučajno sreli na nekoj svirci, razmenili su telefonske brojeve i, mic po mic, planula je ljubav. Normalno, počeli su zajednički da nastupaju, privenčali se i…
I imali su sreće.
Oh, watch out! You gonna find out
Find out for yourself boy what’s going on
Ice on the motorway, you can’t go that way
You just gotta walk, that’s all, come on
Udarilo lepo vreme, pa i nama lepo. Ajd’ što mi što živimo u kućama možemo da uštedimo neku paru jer manje krljamo grejanje, nego je, brate mili, logistika svakodnevice mnogo jednostavnija. Nema čišćenja snega, nema klizavih trotoara, nema neprijatnih iznenađenja tokom vožnje.
Ne opuštajte se: ova zima nije rekla svoje poslednje. Izvesno nam sleduje još jedan talas ružnog zimskog vremena. Pazite naročito na led pod snegom na stepeništima i onaj na putevima, kad ste za volanom. Preko preče, naokolo bliže.
I pamet u glavu.
Nedavna najava novog albuma Specialsa me je potpuno zatekla, jer sam pomislio da su davna prošlost i da njihovu muziku niko više ne sluša.
Krajem sedamdeserih (čini mi se da je bila 1979, da ne tražim po vinilima) agilni urednici Jugotona (ili je, ipak, bila ZKP RTV Ljubljana) častili su mladu jugoslovensku populaciju ska muzikom. Niko nije bio siguran šta je u pitanju, u retkim domaćim tekstovima po novinama ska se pominjao kao žanr koji je pretača reggae muzike, britanske novine su ga popularisale i reklamirale novu diskografsku kuću 2 Tone Records, pa sam, očekivano, krenuo da preslušavam ono što je bilo dostupno: The Specials, The Selecter, Madness i The Beat.
Poslednje dve grupe slušam i danas.
Kao i uvek, najbolje pesme se stvaraju u trenutku kada se slože različite crtice iz stvarnog života.
Virtuelni prijatelj iz Australije kojeg sam u nekoliko navrata ovde spominjao ponovo je uspeo da me iznenadi. Sastavio je listu najprodavanijih albuma down under. Bio sam zatečen: od svih izvođača koje je pomenuo jedino sam znao za grupu Icehouse.
A ovamo, kao, važim za dobro obaveštenog čoveka kada je reč o muzici. 
