Category: Fonoteka

Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…

Derivati logike pereca

Ko ne primećuje koliko ovi ljudi uživaju svirajući na sceni, ja mu ne mogu pomoći.

Češće nego što bih voleo, upadam u spinove preopterećenja na poslu. Za nekog ko voli da bude lenj, ali ne sme zato što voli da jede i treba mu malo struje za razne kućne aparate, to je prilično nezgodna situacija. A onda sviram freelancer blues: ne postižem da se bavim čime bih voleo, vreme neumitno klizi kao pesak između prstiju i ja se na kraju nađem u benastoj situaciji da nikom ništa nisam dužan, ali sam svega željan.

Kada izađem iz gužve, obično ostavim sve skrupule po strani, okanem se čistunstva po kojem se muzika ne može slušati ako nije bar u 96 kHz i svira na zvučnicima povezanim posrebrenim drotovima, a dokumentarni program o tužnoj sudbini malih žabama istočne Amazonije se ne može gledati ako nije emitovan na televizoru dijagonale dva metra, barem u 4K rezoluciji.

Ma, ja idem i dalje: slušam derivate nedodirljive muzike. Časna reč! Evo:

Čistunci su slobodni da mi pljunu pod prozor.

Nastavite sa čitanjem… “Derivati logike pereca”

Dobro veče, gospodine Valdhajm

Ako je bio spreman da rečima povređuje prijatelje, zamislite šta je ovaj čovek tek bio spreman da uradi ljudima koje otvoreno mrzi.

Kada sam bio mali, puno sam slušao o grupi The Velvet Underground. Stariji pametni i knjiški ljudi sa kojima sam u to vreme stolovao u kafani su ispredali zanimljive priče o njihovom stvaralaštvu. Uspeo sam da se dokopam i njihovog dvostrukog vinila koji je predstavljao presek njihove karijere i… Ništa se nije desilo. Niti mi je u to vreme prijao zvuk same grupe, niti pevanje koje je više bilo nalik recitovanju, niti sam mogao na tada slabom engleskom da prokužim reference i jezičke vratolomije u pesmama koje je Lou Reed ispaljivao.

Bilo mi je potrebno vreme da odrastem.

Nastavite sa čitanjem… “Dobro veče, gospodine Valdhajm”

Kitty se vratila kući

Jedna muzički izrazito nadarena porodica razgovarala je preko muzike, jer drugog načina za dijalog više nije bilo.

Kate & Annu McGarrigle mi je otkrio Vule. Od trenutka kada je dobavio njihov debitantski album iz 1975. gdine, ja sam se zaljubio u njihovu muziku i ta ljubav traje do današnjih dana. Imao sam valjane razloge: pesme koje su sestre pevale bile su savršene, a muzičari koji su ih pratili na snimanjima ulivali su strahopoštovanje. Na delu je bila čista muzička magija. Zbog toga nije ni malo slučajno što sam svaki naredni album željno iščekivao, a onda ga preslušavao do besvesti i analizirao do u sitna crevca.

I živeo u ubeđenju da o njima sve znam.

Nastavite sa čitanjem… “Kitty se vratila kući”

Zeleni đavo za kojim svi jure

Mogao je da bude jedan od najvećih, to se i očekivalo. Nažalost, postao je jedna od najtužnijih priča u rock & rollu.

Na samom kraju šezdesetih Fleetwood Mac su bili jedna od najvećih muzičkih senzacija. I to sa jakim razlogom. Iza sebe su imali tri snimljena albuma (dva vrhunska i jedan osrednji), koncerti su im bili rasprodati, probili su se i na američko tržište, a vanserijski gitarista Peter Green, ključna kreativna snaga, izbacivao je neobične pesme punom parom. U tom trenutku niko nije mogao da pretpostavi šta će se desiti u bliskoj budućnosti.

Za par meseci cela priča o prvoj postavi Fleetwood Maca će se okrenuti naglavačke.

Nastavite sa čitanjem… “Zeleni đavo za kojim svi jure”

Kako izdržati muziku za koju ste mislili da ne postoji

Ukoliko uopšte osećate potrebu da muziku nekako kategorišete i svrstavate, činite to do mile volje, ali koristite pritom isključivo održive kriterijume.

Ne znam zašto bi iko ikada poželeo da vodi jalove i besciljne diskusije o bilo kojoj temi, ali znam za barem jednu takvu temu koja se prečesto poteže u mojoj okolini: to je ona o navodnoj premoći kvaliteta nekadašnje muzike spram nedostatka jednako kvalitetne muzike u današnje vreme. Poslednji koji se nadao mojoj podršci u održavanju te idiotske teze nije se dobro proveo: ispostavilo se da taj uopšte nije ni pokušao da se informiše o zbivanjima na aktuelnoj sceni, a od desetak imena koja sam pomenuo po sasvim slučajnom izboru, on nije znao ni za jedno.

Ljute me takve situacije. Pogotovo me ljute ljudi koji od mene traže da im za tri minuta saopštim sve što znam o muzici koju istražujem poslednjih trideset godina.

E, pa neće to tako moći.

Nastavite sa čitanjem… “Kako izdržati muziku za koju ste mislili da ne postoji”

Život je ono što učiniš od njega

In memoriam: Mark Hollis (1955–2019)

Pre dva dana me je zatekla agencijska vest da je umro Mark Hollis. Većini ljudi ovo će da promakne jer ne znaju ko je, zapravo, u pitanju. Ali, ako vas podsetim da je on bio onaj lako prepoznatljivi glas, glavni autor pesama i spiritus movens grupe Talk Talk, verujem da će stvari odmah da dođu na svoje mesto.

Oko njegovog delovanja i ostavštine isto mišljenje dele kako kritika, tako i publika.

Nastavite sa čitanjem… “Život je ono što učiniš od njega”

Tragovi

Nisam se njima bavio kad su osvojili scenu, a posle nisu imali čime da privuku moju pažnju. I zamalo da mi promaknu.

Većina nas koji smo stasali tokom sedamdesetih/osamdesetih u to doba nije mogla ni da zamisli šta nas sve čeka u budućnosti. Devedesete su nam donele “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, hiperinflaciju i raspad države u kojoj smo rođeni. Iza svega je ostala samo gorčina u ustima koju bismo kolektivno želeli da zaboravimo, a “prijatelji” su nas ubeđivali da će nam biti mnogo bolje čim se budemo “oslobodili tiranije”.

U međuvremenu smo se ”oslobodili” i nikada nam nije bilo gore. Barem većini.

Nastavite sa čitanjem… “Tragovi”

Nešto nalik na moć

Teško je o njemu misliti na uobičajen način. Svako od nas ima poneku zamisao kako bi njegova potonja muzika zvučala da nije pregoreo tako rano.

Mick Rock, legendarni engleski rock fotograf, bio je jedan od retkih ljudi koje je Syd Barrett puštao u svoj mikrokosmos. Jednom prilikom je ispričao kako je otišao do Syda, koji je tad još uvek živeo u nekom stančiću negde u Londonu, i zatekao ga zarobljenog u uglu ispražnjene sobe, okruženog sveže obojenim patosom, sa četkom i kanticom farbe pored sebe. Jedini suv deo beše u tom uglu u kojem se Barrett šćućurio i ćutao; ko zna otkad se nalazio tamo. Ta bizarna scena, potpuno nalik teatru apsurda, bila je veoma ilustrativna za ono što se tom sirotom čoveku dešavalo otkako je nekoliko godina ranije, figurativno i doslovno, pregoreo u želji da dostigne nedostižno.

Ta priča je tim tužnija što je reč o jednom od najinteligentnijih i definitivno najtalentovanijih umetnika koje je psihodelični talas izbacio na muzičku scenu Engleske.

Nastavite sa čitanjem… “Nešto nalik na moć”

Ljubav je svuda oko nas

Ono što najviše iznenađuje, imajući u vidu njihovu najuspešniju pesmu, jeste veliki broj odličnih balada.

U muzičke enciklopedije grupa The Troggs se upisala pesmom “Wild Thing” (1966). Mnogi garažni i punkerski bendovi su je navodili kao jednu od svojih trajnih i najvećih inspiracija, postala je jedna od onih pesama koje svi znaju i ukrala je slavu svim ostalima koje su Troggsi odsvirali.

A uopšte nije bila njihova.

Pesmu je napisao Chip Taylor, američki autor čije su numere snimali mnogi veliki izvođači. No, poznatiji je po tome što je mlađi brat glumca Johna Voighta i stric Angeline Jolie.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav je svuda oko nas”

Noć kad je gorela Pompeja

Dobro, de: nije to bila erupcija Vezuva, ali stvar je svakako bila tektonski relevantne prirode.

Znate li kako stoje stvari sa živim svirkama? Bez obzira na sve, one su najvažnije u karijeri nekog muzičara, jer muzika je najpre scenska umetnost, a tek onda izdavački biznis i šta ti ja znam. Postoje umetnici koji to ozbiljno shvataju, pa zato gledaju da posetiocima pruže nešto više, nešto što nije moguće doživeti na drugom mestu i u drugim okolnostima.

Nekima tako nešto uspeva lako – e zbog sile novca kojom aranžiraju te koncerte, zbog magije koja im je urođena, možda zbog kombinacije mnogih sitnih faktora među kojima neke baš i nije tako lako objasniti rečima…

Valja loviti takve prilike, koliko god da koštaju i koliko god da je teško pohoditi ih. Jer, trošak i umor se zaborave. Doživljaj se pamti dugo, dok god ona siva kaša između ušiju radi posao.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kad je gorela Pompeja”