Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
A šta tu ima da se priča? Uzmeš gitaru i zaprangijaš… Osim činjenice da to baš i nije tako lako, ako želite da opstanete na tržištu i usput sačuvate zdrav razum.
Odavno se pitam kako da pristupim ovoj pesmi, sa sve kič-prologom, ne bih li je objavio ovde, a baš me je žuljalo da to uradim. Onda sam ukapirao da postoji samo jedan način.
Samo trenutak…
E, tako i nikako drugačije. U čelo. Kao što treba da bude sa prangijaškom muzikom.
Ovaj komplikovani koncept je razrađivan na prva četiri albuma grupe i vrlo je interesantan ako imate vremena da se njime pozabavite. U slučaju da nemate…
O muzici grupe King Crimson neki među nama su spremni danima da diskutuju. Neki srećnici su ih gledali na koncertu, kao onomad Đole; o tome ste, verujem, čitali. Napisali smo tuce tekstova o pojedinim aspektima njihove karijere, sa raznim fazama kroz koje su prolazili možemo da se identifikujemo ili da ih odbacimo, doživljavali smo ih različito. No, jedna stvar je uvek prisutna kada su oni u pitanju: nikada se nisu ponavljali. Robert Fripp je tvrdoglavo ustrajao u svojoj želji da ide do kraja u ispitivanju granica koje grupa može da dosegne i koliko je njihove publike spremno sve to da podnese.
Pa ko preživi…
Evo, još smo svi na broju. 
Šta bi bilo da je današnja pesma ipak stigla u film, kao što je prvobitno bilo predviđeno, ostaje samo da nagađamo.
U filmskoj franšizi o najpoznatijem britanskom tajnom agentu Jamesu Bondu prodefilovale su neke od najlepših žena na svetu. No, čini mi se, ni jedna nije ostavila takav utisak kao prva Bondova devojka – švajcarska lepotica Ursula Andress je u kultnoj sceni filma Dr. No ostavila bez daha sve muškarce starije od 15 godina i postala možda najveći sex simbol šezdesetih.
Kratko se čekalo na odgovor sa druge strane Atlantika.
Velik je broj muzičara iz New Orleansa koji su uticali na ukupnu američku muziku. Međutim, nijedan od njih nije bio toliko živopisan u svojoj pojavi kao ovaj.
Sudeći po svemu što sam pročitao o američkoj saveznoj državi Luizijani, to mesto baš i nije najbolji izbor za nas koji smo “prirodne plavuše”. Prijatelji koji su imali sreću da protutnje tuda svedoče da se lokalna klima teško podnosi – tamo vladaju velika vrućina i vlažnost, često pada kiša, pa se život odvija nekako usporeno.
No, isti oni tvrde da nema na zemaljskoj kugli grada poput New Orleansa, najvećeg i najpoznatijeg u Luizijani, u kojem traje neprestana žurka vezana za svakodnevni život, a ne samo za mnogobrojne festivale koji se tamo organizuju.
O gastronomiji Luizijane i mojim pokušajima da skuvam gumbo možda ću nekom drugom prilikom. Jbg, aligatori ne plivaju Lepenicom, pa sam ostao prikraćen za ključni sastojak u receptu. 
“Pravio sam greške, ali ne one koje svet misli da sam napravio.”
Kada si u karijeri uradio sve što je moglo da se uradi, a pritom si napravio tek možda poneku omašku koja dokazuje da si samo ljudsko biće, tada zaslužuješ da ponekad zastaneš i osvrneš se, prosto zadovoljstva radi. Ali kad si takav umetnik da te kopiraju čak i najveći, a pritom ne gubiš tlo pod nogama i slavu si preneo na svoju muziku, a ne na sebe, onda poštovanje koje sledi nije moguće poljuljati nikakvim trendovima niti argumentima galame.
A preko svega, ako se svetu obraćaš samo onda kad imaš nešto da kažeš, tom svetu bi bilo pametnije da obrati pažnju na to što ćeš reći.
Godina 1965. beše dobroga roda. Ne mislimo pritom samo na našeg Šefa 🙂 već na sjajnu muziku koja se tada slušala. Gužva na vrhu top-liste Billboard Hot 100 je tada bila poprilična.
Ako bacimo pogled na američku top listu u leto 1965. godine, videćemo da je na njeno čelo bila zasela dobro poznata pesma “(I Can’t Get No) Satisfaction” Rolling Stonesa. Smenili su ih na toj poziciji The Byrds sa “Mr. Tambourine Man“, zatim su došle The Supremes sa “Back in My Arms Again“, da bi leto zaključili Four Tops sa “I Can’t Help Myself (Sugar Pie Honey Bunch)“…
Pa posle i dalje tvrdite da danas živimo u uzbudljivim vremenima. 
Posle mnogo godina, pronašli smo internet radio čiji link vredi zapamtiti pored onog koji odavno volimo. Predlažem da mu date priliku.
Džoni voli da čeprka stvari da bi više saznao. On je jedan od onih kojima đavo ne da mira, na onaj pozitivni način koji obeležava kreativne ljude. Imao je 11 kad je uz očevu pomoć sklopio računar “Galaksija”, a taj dečački entuzijazam ga ne napušta ni danas, kad ga nešto zainteresuje. Volim da imam takve ljude blizu sebe, tim pre što su veoma retki. Stotinu puta sam od njega saznao nešto korisno samo zahvaljujući tome što je on znao da je to predmet mog interesovanja, pa mi prosleđivao koristan link, komentar ili ideju.
Njegovo najnovije otkriće je počelo kaskadno da se širi. Dešava se ono što se pre dvanaestak godina desilo kad sam ja otkrio nešto slično: širi se krug zainteresovanih…
Elem, reč je o prvom strimu muzike posle voljenog Radio Paradise čiji link sam odlučio da zapamtim kao bookmark…
Njihove zime i smetovi su idealni da se društvo okupi u toplom i zabavlja se za sve pare. Tako je nastalo mnogo dobre muzike u Skandinaviji.
Brzi pogled kroz prozor mi je izmamio osmeh na licu čim sam se tog jutra pridigao iz kreveta. Napokon je pao sneg. Nije ga bilo nešto mnogo, no i to je bolje nego da ga nema. Uželeo sam se onog osećaja iz detinjstva kada smo jedva čekali da izletimo napolje i potražimo najbližu pogodnu nizbrdicu za sankanje. Posle par sati napolju, u kuću smo dolazili na kratko da se presvučemo i ogrejemo. Pa ponovo u avanturu…
Ovi današnji klinci sneg uglavnom gledaju kroz prozor i na ekranima telefona i kompjutera. Misle da je isti doživljaj ako su suvi i ušuškani… Kako se samo varaju.
Albumi objavljeni u malim tiražima kod kolekcionara izazivaju ozbiljnu bolest. Na stranu cena, koja po nekad zna da bude astronomska, ta potreba da se čuje nešto što je doprelo do malo ušiju izaziva osećaj povlašćenog položaja. No, barem po mom iskustvu, najveći deo takvih izdanja je razočaravajući, jer to je više dokument o nečemu što se davno dogodilo nego što zaista predstavlja predmet uživanja u zabeleženoj muzici.
No, uvek postoje izuzeci.
Ne volim sneg, odavno. Ali volim meditativnu muziku kad pada sneg.
I tako, gledajući u sneg koji pada kao da nam se sveti za nešto što nismo skrivili, ali smo svejedno krivi (neki to isto tvrde, ali nećemo danas o njima), pade mi na pamet da biti stariji ne znači nužno biti i pametniji.
Reč je o jednom svežem iskustvu koje neću moći tako lako da zaboravim, a hteo bih. Ali, prvo da uzmemo lek za sve.
And all my tears like water flown…
Ova pesma je teza nad kojom ću dokazati tu tužnu stvar o izostanku korelacije između starosti i mudrosti.
