Category: Fonoteka

Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…

Ljubav na drugo preslušavanje

You suck my blood like a leech, you break the law and you preach, screw my brain till it hurts, you’ve taken all my money and you want more… Znate li ko se još u to vreme usuđivao da se tako obraća glavonjama u izdavačkom biznisu? Niko.

Pre par nedelja smo išli u bioskop. Kad tako kažem, osećam se kao da živim u nekom velikom gradu u Americi: sednemo u auto, pa sat vremena vožnje do zabave… Do Zrenjanina, u multipleks u tržnom centru na zapadnom obodu komšijskog grada. Kikinda nema bioskop odavno – najradije ne bih da komentarišem onu sramotnu prevaru koju neki nazivaju bioskopom, reč je o vikend-improvizacijama projekcija na parčetu iskrpljene posteljine nejednake beline, uz jad od zvuka u pozorišnoj sali koju neka šačica sitnih bandita iznajmljuje na duge staze.

Sve u svemu, gledali smo film Bohemian Rhapsody, o kome se, ne bez razloga, mnogo priča.

Vozeći kući pustim drumom kroz novembarsku noć, utonuo sam u misli, ne razmišljajući mnogo o filmu, nego se prisećajući jedne večeri, takođe je bio novembar, pre skoro četiri decenije. Setio sam se svog prvog Queen vinila u fonoteci i čudnog odnosa koji sam imao prema njemu prvih nekoliko meseci što sam ga imao…

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav na drugo preslušavanje”

Pomozi mi, Bože

Džabe su prizivali Onog Gore, nije mogao ni on da im pomogne.

Moj višedecenijski drugar, koji pati od boljke otkrivanja rariteta i pričanja o muzičarima za koje ovde niko nije čuo, uvalio mi je svoje najnovije pulene. Volim i ja da pronađem muzičke dragulje, ali to se dešava slučajno, a ako nešto od toga na šta nabasam zavređuje veću pažnju, sednem i napišem tekst za blog. Za sistematično istraživanje anonimnih muzičara koji su stvarali pre nekoliko decenija nemam vremena ni živaca, jer odavno živim u sadašnjosti, pa ne stižem ni da ispratim sve ono novo što se objavljuje, a interesuje me.

A za White Witch do sada nisam nikada čuo.

Nastavite sa čitanjem… “Pomozi mi, Bože”

Rehabilitacija

Koliko juče, iznenadila me je vest da je UNESCO, agencija Ujedinjenih nacija zadužena nauku i kulturu, dodala reggae muziku na listu “neprocenjivog kulturnog nasleđa” koju je potrebno štititi i promovisati. Obrazloženje je kratko: “Doprinos rege muzike diskursu o pitanjima nepravde, otpora, ljubavi i čovečnosti naglašava njenu elementarnu dinamičnost, koja je istovremeno umna, društvenopolitička, senzualna i duhovna”.

Tako je jedan žanr za samo pedesetak godina prevalio neverovatan put od prašnjavih i zadimljenih densing sala po jamajkanskim predgrađima do globalne prepoznatljivosti.

Nastavite sa čitanjem… “Rehabilitacija”

Tek dolazi tvoje vreme

U vreme pojavljivanja debitanstskog albuma grupe Led Zeppelin, svi su bili pomalo iznenađeni njihovim jasno definisanim i prepoznatljivim zvukom koji je bio moćan i veličanstven. Njihove pesme su bile prilično jednostavne, izgrađene na pamtljivim rifovima i čvrstom ritmu. No, čini mi se da je ključna stvar koja ih je razlikovala od svih ostalih velikih bila oličena u suptilnosti koja se ogledala u detaljima. Svakome je bilo jasno da to nije bila samo gitaristička buka koja je tutnjala.

Iskustvo Jimmyja Pagea kao studijskog muzičara tokom šezdesetih pokazalo se neprocenjivim.

Nastavite sa čitanjem… “Tek dolazi tvoje vreme”

Nešto je uvek pogrešno

Eric Idle, jedan od članova legendarne glumačke grupe Monty Python, u više navrata je prepričavao sledeću anegdotu:

Vozio sam se kolima autoputem u blizini LA-ja. Normalno, svirala mi je muzika sa radija. U jednom trenutku DJ je najavio pesmu grupe Toad the Wet Sprocket. Malo mi je falilo da sletim u kanal.

Oni koji su, poput nas samuraja, odrasli uz skečeve Monty Pythona, možda će se setiti i onoga posvećenog rok muzičarima.

Nastavite sa čitanjem… “Nešto je uvek pogrešno”

Misirac

Zvuči poznato? Sa mesta odakle poznajete ovu pesmu valja da koraknete još trideset godina unazad.

Ako priupitate bilo kog velikog gitaristu koji je danas u poznim godinama o njegovim muzičkim uzorima, verujem da će mnogi od njih pomenuti Dicka Dalea. Većini mlađe publike ovo ime ništa ne govori, jer su se rađali u vreme kada je Dale već inovirao sviranje električne gitare i, praktično, izmislio jedan muzički žanr. No, njegova vanserijska tehnika i poslovična žestina na nastupima ga svrstavaju među najveće gitariste koji su hodali ovom planetom.

A odrednica surf rock danas je dobro poznata.

Nastavite sa čitanjem… “Misirac”

Vreme je za povratak kući

Prvo lucidna dijagnoza, a zatim apel barem onima koji su zadržali zrnce zdravog razuma u svojoj glavi.

Zlatno doba protestnih pesama možemo komotno da smestimo u šezdesete. Iako ih je bilo i pre i kasnije, u toj deceniji je postojala idealna klima za takvom vrstom izražavanja. Mediji su se oslobodili stega establišmenta, deca cveća su se razuzdala i uživala u novostečenoj slobodi, sve dok se ekipa na vlasti nije snašla i povukla ručnu. Brzo su pacifikovali nemirne duhove koji su imali sopstvene stavove uključujući ih u poslove, a nagomilanu energiju usmerili ka pričama o avionima, kamionima, kućama, bazenima i sveopštoj potrošnji, što je i uzrokovalo da stignemo dovde gde sada jesmo.

No, nisu se svi predali i prodali svoje stavove i ubeđenja. Stalno se pojavljuju neki interesantni ljudi koji i dalje misle da se rečima i muzikom može promeniti svet.

Nastavite sa čitanjem… “Vreme je za povratak kući”

Raža

Posle prvog ugođaja slušanja virtuozne svirke, lagano počinjete da otkrivate dublje slojeve. To je najvažniji razlog zašto je ta muzika toliko prijemčiva.

Busanje u junačke grudi i pozivanje na svetlu tradiciju je prisutno kod svih južnoslovenkih naroda i narodnosti sa kojima smo nekada delili zajedničku državu. No, kada je muzika u pitanju, rovovi su i dalje veliki i duboki – gotovo je nezamislivo da se posegne u bogato nasleđe, obrade tradicionala su uvek bile na nivou statističke greške, a prezriv odnos “rokera” prema “narodnjacima” je postao opšte mesto.

Nešto zaista nije u redu sa podnebljem na kome živimo. Zapravo, sa ljudima koji su ukopani u prošlosti i ne žele da promene svoje stavove za milimetar.

Nastavite sa čitanjem… “Raža”

Napuštajući Zemlju, ponesite RP i biće dovoljno

Svašta čovek nauči slušajući omiljeni radio na Internetu…

Kao što izvesno znate, Samuraji Suštine pasijansa vole da slušaju Radio Paradise. Šašavi Bill veli da njegov radio nije nekomercijalan, nego je antikomercijalan. To znači da u programu nema reklama, pa čak ni džingl-pokrivalica pesama koje emituje, nego se posle 4-5 numera Bill oglasi uživo ili kratkim snimkom, a ta pauza vrlo retko traje duže od 15 sekundi. Taj princip okrenutosti slušaocu ide dotle da čovek čak ne reklamira ni one andrmolje sa logotipom svog radija (majice, kape, šolje, podloge za miševe), nego otvoreno veli da jedini realni izvor prihoda njegovog partizanskog napora predstavljaju dobrovoljni prilozi slušalaca. To očigledno uspeva, jer razna idiotska tumačenja pokrivenosti ne idu u duhu vremena, pa su tantijeme koje Bill plaća od pre neku godinu višestruko veće, ali on je to uspeo da preživi.

A tek kad dođemo do repertoara, počinje ona prava jeza. Jer, kako drugačije da kažem: često imam utisak da tu muziku pušta neki moj dvojnik iz paralelnog svemira koji je uspeo o muzici da sazna za red veličine više nego ja.

Nastavite sa čitanjem… “Napuštajući Zemlju, ponesite RP i biće dovoljno”