Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
остане залепљен негде у увету и пробуди се кад наиђе следећа њихова ствар
О њима нисмо писали никад, јер… по природи ствари су мање познати домаћи бендови мој посао, а ја се у тај посао не мешам превише, има онолико фотака о којима вам још нисам причао…
Други разлог је што се зову на енглеском, а такве обилазим у пошироком луку. Осим кад ме натерају да учиним изузетак.
Трећи разлог је што сам их, ваљда због боје гласа, бркао са Весном Врандечић, која је можда рокерскија певачица али уме да отфалшира и да се распонтанише. Ове девојке су нешто друго.
Prodali su 150 miliona nosača zvuka, osvojili 6 Grammyja, 6 albuma je bilo prvoplasirano na top listama. Ma, sitnica.
Tradicionalna izdanja sa božićnim pesmama su, čini mi se, ove godine počela neuobičajeno rano. Viđam ih skoro svakodnevno, zaobilazim ih u širokom luku i samo evidentiram ko se još od muzičara upustio u tu avanturu. Nailazim i na veoma ozbiljna imena, čak na neke od mojih miljenika, ali sam tvrda srca. Neću da me muzu sa odavno prežvakanim temama i pesmama koje sam slušao ko zna koliko puta. Sa druge strane, diskografska industrija ne posustaje, pa smo sa istim ciljem zatrpani de luxe izdanjima, luksuznim boxsetovima i kompilacijama kojima je jedina svrha da se kupcima do kraja decembra isprazne džepovi.
Jedna od trenutno najboljih ponuda je boxset Eaglesa Legacy (2018).
Dobar trik da bolje upoznate Pink Floyd jeste da proanalizirate one “male” pesme.
Znajući koliku ljubav Šef gaji prema grupi Pink Floyd, morao sam da za virnem u našu čarobnu tabelu kako bih se sa njom konsultovao i izbegao ponavljanja. Statistika je neumoljiva i govori da smo objavili 17 tekstova u kojima su oni imali glavnu ulogu. Dobro, Šef u pisanju o ovoj grupi vodi sa 15:2, a moja dva jadna teksta su, u stvari, o onima koji su se usudili da dirnu u njihovo bogato nasleđe.
Red je da malo popravim pomenuti negativni skor.
Da li se to mančesterska muzička scena malčice umorila u novom milenijumu?
Mančester je jedan od onih gradova za koje su vezane različite asocijacije. Iz njega je u XIX veku krenula industrijska revolucija koja je promenila lice celog sveta. Ljubitelji fudbala će odmah pomenuti velike klubove Manchester United i Manchester City, a kada je reč o muzici, u ovom gradu još od šezdesetih postoji jaka scena koja je u svakoj narednoj deceniji iznedrila neke globalnim razmerama važne izvođače.
Gotovo neverovatan podatak, s obzirom na to da trenutno u Mančesteru živi jedva nešto više od pola miliona stanovnika.
Nastavite sa čitanjem… “Ko sam ja da ti skidam zvezde sa neba”
Asocijacije i veze se nastavljaju, a dobra muzika nastaje i u čudesnim kombinacijama kojima su skloni ljudi kojima je umetnost važnija od sujete.
Here’s what I know about the gifts that God gave
You can’t take ’em with you when you go to the grave
Pažljivi čitalac će svakako odmah znati da smo ranije već slušali ovu numeru.
Pažljivi čitalac neće moći da razume moje razloge da danas slušamo ovu numeru, pa se nešto neću veliko ni truditi da ih objasnim. Umesto toga, predlažem da istražimo tezu iz dva navedena stiha iz jednog specifičnog ugla.
Ovakvo sviranje ne pada s neba.
O gitaroškim bogovima napisali smo veliki broj tekstova. Svako od nas se trudio da detaljno obrazloži zašto neki muzičar zaslužuje taj epitet, pokušali smo da raskrinkamo lažne bogove i komisijski utvrdili da ne može da postoji samo jedan. U našem Panteonu sedi ih više, a svako od nas proglašava vrhovnog u zavisnosti od sopstvenog ukusa.
Boginje gitare do danas nismo razmatrali. 
Radi političke korektnosti i zbog opasnosti da nas neko od čitalaca ne proglasi mizoginima, nije loše da otpočnemo sa kanditaturom za boginje. Moj predlog je Kaki King.
Ideja je u tome da ne primetite tog crnog pantera baš prvim pogledom.
U oktobru 1971. godine Jon Hiseman je raspustio grupu Colosseum. O tome smo već nadugačko i naširoko pisali u više navrata. Kako se radilo o spektakularnoj grupi u kojoj su svirali sve odredom muzički asovi, bilo je samo pitanje trenutka kada će se upustiti u neke nove poduhvate. Bas gitarista Tony Reeves i klavijaturista Dave Greenslade su došli na pomalo čudnu i originalnu ideju. Napraviće grupu koja će imati dvojicu klavijaturista uz ritam sekciju.
Znači, bez gitare kao tradicionalnog solo instrumenta.
Nazvali su je Greenslade. Valjda im je ime dobro zvučalo, a i kada ste čuli da se grupa zove po bas gitaristi. 
Sve je to predmet doživljaja granice.
Ako bismo mak na konac, The Black Light (1998) nije prvi album grupe Calexico. To bi bio samizdat pod naslovom Spoke (1997), za koji je trebalo dosta vremena da ugleda svetlost dana u uslovima gerila-marketinga i još uvek nejasnog koncepta. Ako ćemo pravo, kada je taj prvi materijal snimljen tokom druge polovine 1995. godine, čak je i grupa trebalo da se zove Spoke. Štaviše, dvojica koji su napustili Giant Sand i snimili taj materijal, objavili su album pod tim imenom grupe u Nemačkoj, nekoliko meseci ranije.
Ali, onda su stvari došle na svoje mesto: neki novi vetrovi su zaduvali indie svetom i nastala je prilika za neku novu muziku. Naši junaci su se našli u centru te priče. I tada je nastalo ovo što danas slušamo.
Istina je uvek jednostavna.
Nisu izmislili ništa novo, ali zato su sve uradili kako treba. A to čine i danas, pola stoleća otkako su počeli.
Toni je rođak mog dobrog prijatelja. I posle četrdesetak godina ga još uvek pamtim kao zgodnog i šarmantnog momka. Živeo je u nekom od manjih gradova u Srbiji čijeg se imena više ne sećam i bio je željan priče o muzici. 
Usledila je dugaaaaaaaaaaaaačka sedeljka. Slušala se, normalno, aktuelna muzika sa kraja sedamdesetih, a kako smo prijatelj i ja u gradu važili za ozbiljne diskofile i poznavaoce, imali smo čime i da se pohvalimo. Toni nas je strpljivo slušao, a onda nam je postavio neočekivano pitanje:
– Jeste li slušali Flamin’ Groovies?
Nastavite sa čitanjem… “Ajde, curo, sa mnom do šumarka, pa da vidiš Kraljevića Marka”
Čudna kombinacija: izvođački se savršeno slažu, a autorski su izrazito različite. Teza o privlačenju suprotnosti na delu.
Iako nije bila u centru pažnje još od zlatnog doba šezdesetih (Woody Guthrie, Bob Dylan, Joan Baez i mnogi drugi), folk scena je narednih dvadesetak godina preživljavala uglavnom daleko od očiju javnosti. Stvari su se promenile u drugoj polovini osamdesetih, kada su dve žene koje dolaze iz tog miljea postigle neočekivan komercijalni uspeh. Suzanne Vega i Tracy Chapman su najzaslužnije što je “new folk” dospeo u medije i što su mu diskografske kuće otvorile vrata.
Iako nemam ništa posebno da prigovorim njihovim radovima, obe su mi pomalo išle na živce.
