Al Stewart je jedan od onih muzičara čije se pesme, ma o čemu govorile, uvek zalepe za uši slušaoca. Pretpostavljam da ovu današnju do sada nikada niste čuli.
Zahvaljujući ljudima iz Jugotona koji su licencno objavili antologijski album Year of the Cat (1976), Al Stewart je ušao u moj život na velika vrata. Istoimena pesma se i danas često vrti na talasima radio-stanica, a pravo otkrovenje su mi bili tekstovi Stewartovih pesama. Takav vešt storytelling je zaista redak i u kombinaciji sa perfektniom soft rock pratnjom zaslužan je za to da Stewarta vrlo često slušam, bez obzira na to u kakvom sam raspoloženju.
Njegove pesme je, jednostavno, nemoguće ne voleti.
Ako postoji lingua franca ovog napaćenog sveta, onda je to muzika. Znajući za to, pokret Playing for Change povezuje svet muzikom na način koji dolikuje veku u kojem živimo. Vibrantnost tog projekta naročito je lako prepoznati u aktuelnom trenutku razdvojenosti pod uticajem pandemije.
Kada bi u panteonu američke moderne muzike bilo imenovano možda tek desetak bogova, autor današnje pesme bi bio jedan od njih, ama bez ikakve dileme. Problem bi pak nastao kada bih morao da izaberem samo jedan razlog zašto tako mislim. Da li je to zato što je čovek bio neposredni učesnik ne manje od tri veličanstvena trenutka u vremenu kada je popularna muzika imala snagu revolucionarnog dejstva? Da li je to zato što je reč o nepatvorenom muzičkom geniju koji, kao malo ko u poslednjih više od pedeset godina, fantastično lako kombinuje elemente svih tradicija koje je istorija, ne baš nežno, saterala u jedno podneblje? Ili prosto zato što njegove pesme, jednom kad ih čujete, zavolite zauvek, a da ni sami ne znate zašto?
Ako ste osetili blagu, ugodnu jezu dok ste ovo slušali, niste jedini.
Cirkus je grupa za koju sveznajuća Wikipedia nije ni čula. No, to nije razlog da se ne osvrnemo na njihov vrlo zanimljiv debitantski album.
U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.
Ponekad valja usporiti i obratiti pažnju na detalje. Najzad, bar ovih dana nemate kuda da žurite, pa zašto ne biste pokušali.
Jeste li primetili da nam se život usporio? Hteli mi to da priznamo ili ne, pod prisilom koja nas je u ovim trenucima snašla, redukovali smo svoje aktivnosti na najmanju moguću meru. Reakcije na to su, normalno, individualne. Meni cela ta medijski prenaduvana priča ne može ništa. Pokazalo se da je odluka od pre mnogo godina da prestanem da gledam TV bila opravdana – stekao sam trajni imunitet na gluposti.
Kako Amerika već više od sto godina uvodi demokratiju u Nikaragvi, mislio sam da njeni žitelji nemaju vremena da se bave muzikom. A onda je usledilo iznenađenje…
Još od malih nogu sam se navukao na gledanje filmova u bioskopu. Tome je kumovala i moja baka po majci koja i sama volela pokretne slike, pa je odlazak u najbliži bioskop postao deo našeg rituala koji se odvijao skoro svake nedelje. Najviše smo voleli da gledamo komedije, a jedna od njih, Call me Bwana, uvela me je u čitanje avanturističkih knjiga koje su mi podgrevale maštu. Današnji klinci pojma nemaju o Žilu Vernu, Karlu Maju, Edgaru Rajsu Berouzu ili H. Rajderu Hagardu i pustolovinama junaka njihovih dela, jer u eri audio-vizuelnih medija kojima su non-stop okruženi nemaju vremena da sami zamišljaju slike i zvuke udaljenih i misterioznih mesta.
A kamoli da znaju šta znači reč bwana koju sam naučio još kao balavac, zahvaljujući pomenutom filmu.
Kako od nastupa na Woodstock festivalu možeš da se strmoglaviš do anonimnosti? Ne, ovo nije priča o Melanie…
Lutajući Londonom, u jednoj od prodavnica ploča naleteo sam na dvostruki album Incredible String Banda. Kompilacija, sudeći po pratećoj knjižici, trebalo je da bude presek njihove karijere, a cena od 3 funte je bila prava bagatela. Enciklopedije su grupu hvalile na sva usta, a moja iskustva sa svim derivatima britanskog folka su u to vreme bila minorna.
Ukratko, pojma nisam imao šta mogu da očekujem od ISB-a.
Čudni životni potezi Marie McKee su odavno počeli da izazivaju zebnju da sa njom nešto nije u redu. No, kad god bi se oglasila novim pesmama, mogli smo samo da konstatujemo da nju kreativnost nikada nije napuštala.
Život Marie McKee je, u neku ruku, bio predodređen. Njena majka rodila je i Bryana MacLeana, gitaristu/pevača grupe Love koji je napisao jednu od najlepših pesama iz šezdesetih, “Alone Again Or“. Kako je Bryan bio 18 godina stariji od Marije, detinjstvo su joj obeležila druženja sa muzičarima – priča se da je visila po klubovima sa ekipom iz Doorsa i pratećeg benda Franka Zappe, pa je bilo samo pitanje trenutka kada će se i sama uputiti u muzičke vode.
Moralo se sačekati desetak godina da dete odraste.
Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.
Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.
Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.
Kako da vam ovo saopštim a da ne zaboli bar malo? Verovatno nema drugog rešenja, nego direktno, pa neka se sa posledicama nosi svako kako zna i ume.
Ali, najpre malo PRIKLADNE muzike iz džuboksa levog krila konspirativne grupe oldwave. Warren Zevon je to umeo onako kako mi to volimo: direktno, tek malčice cinično i sasvim razložno.
