Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Cirkus je grupa za koju sveznajuća Wikipedia nije ni čula. No, to nije razlog da se ne osvrnemo na njihov vrlo zanimljiv debitantski album.
U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.
Barem sam tako mislio.
Beše neko naivnije vreme od današnjeg, kad su čuda bila lakše shvatljiva samim tim što nije bilo medijske devalvacije čuda, kao danas, pa ih nije bilo mnogo. Pazi sad.
Magla. Hrana. Bicikl. Automobili. Voda. Drvo. I…
Evo i poslednjeg priloga u nizu koji čini mali eksperiment lova na zanimljive video sadržaje na portalu Vimeo. Poslednja ključna reč koju sam upotrebio da bih našao prilog je glasila: stars (zvezde).
Ovog puta, to je jedna fantastična priča.
Daš 850 dolara za foto-dron, vasceli dan se igraš njime, pola atara snimiš iz vazduha, tvojoj radosti nema premca… Toliko si se zaneo da si zaboravio da litijum-jonska baterija ne može da traje kao ona plutonijumska. Daješ komande dronu, ali avaj: on te više ne sluša, nego kreće lagano nadole, pravo u jezerce (oh, Marfi, da ti sve po spisku!). I samo što nije prestao sa radom. Šta ćeš sad?
Ovaj lik je znao šta će:
Lili, Leon i beba Orson su jedna totalno blesava familija koja ima sledbeništvo na Internetu. Kada su se novopečeni roditelji sa mališom preselili u novu stambenu jedinicu, bilo im je žao da pobacaju veliku količinu kartonske ambalaže koju su upriličili za preseljenje. Kreativna nota u familiji je izbila na površinu i počeli su da objavljuju fotografije na kojima parafraziraju scene iz čuvenih filmova. Priprema jedne takve scene je mnogo složenija nego što biste mogli da pretpostavite, što je ekipa i pokazala na nedavno objavljenom video zapisu pripreme parafrazirane scene iz filma Beetlejuice (1988):
Negde sam čuo (ili sam utripovao da sam pročitao negde) kako umetnosti sa efemernim rezultatima imaju posebno snažan naboj, energiju koja nije svojstvena tajnim delima. ako je to tačno, onda se lako objašnjava zašto je ovaj nastup Ane Yang, umetnice sa mehurovima od sapunice, toliko nabijen emocijama.
Zapanjujuće. I prelepo.
Ima toga jošte na Cevki – recimo, ovo. Fascinantno je bez obzira na visok intenzitet ringišpilske muzike koju je dodao autor tog video sadržaja.
“Oranje da nam gaze ne smeju, da prelete ne mogu”, reče im trener i posla ih na teren.
I tako… I sa tim sportom je završeno. Nego, da pređemo na neki drugi.
A sad malo velemajstorske akrobacije, od one vrste koja najpre oduzima dah idejom, a tek onda veštinom.
Ništa teže od ćutanja. Hoće, bre, drvo javorovo da iznikne iz vaših reči, a morate da ćutite. Nezgodno, brate. Pogotovo ako se niste unapred pripremili za takvu težinu na duši.
Suština pasijansa misli na vas i predlaže vam sledeće sadržaje kao sredstvo protiv muke ćutanja. Probajte samo, i uložite mrvicu strpljenja. Jer isprva ćete osetiti nelagodu. Ali na kraju će se sve otvoriti pred vama i biće vam jasnije zašto je ćutanje samo početni oblik tišine.
Uzgred: ta razlika – da je ćutanje nametnuto, dok tišina prirodno pripada nekom prostoru – služi samo kao formula za izbor prave reči. Značenja su negde drugde.
Ovog puta, ona nisu između redova, nego u redovima.
Elem: Radoje Domanović (1873-1908), šest dela prikladnih sledećim danima.
Nastavite sa čitanjem… “Borbeni komplet za doba izbornog ćutanja”
Tri polovine, to mu dođe negde oko 1,666 – je li tako? Tako je.
Sad ćete da vidite… Ili nije tako… Uh…
Danas je dan omiljenog šablona svakog humanoidnog stvora koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne. Jer danas, i samo danas, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, ima dužnost da saopšti veliku istinu: danas je dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se.
I tako, evo treći put na Suštini pasijansa (evo: 1, 2), razumevajući da ima i nas, i to poprilično, koji niti slavimo ovu slavu niti idemo svečarima na slavu, jer valja se, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, te ispunjava svoju dužnost da saopšti veliku istinu kako je danas dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se, utvrđuje implicitnu istinu: jedna polovina Srba slavi slavu, druga joj ide na slavu, jer valja se, a treća polovina ostaje kod kuće ili odlazi nekud svojim poslom, kao i svakog drugog dana.
