Tag: korporacije

Neko Bolje Mesto (mrežna verzija)

Aj’ malo metafizičimo.

Niste se bavili temom “kuda ćemo posle”, jer niste imali potrebe za tim. Doduše, kada ste izgubili dragu osobu, imali ste svojih pet minuta nasamo sa idejom o tome da je ta osoba otišla na Neko Bolje Mesto i da tamo nema više ni briga ni patnji, ni žurbe ni stresa, ni novca ni briga, ni juče ni sutra. A onda vas je neko cimnuo za rukav i već sledećeg trenutka ste opet razmišljali o neumitnostima i izgubio se sanak pusti.

Ali, čekaj malo: scenariji “šta biva posle” se polako približavaju stvarnosti i samo je pitanje kada će iz već obrađene teme u SF-u preći u domen mogućeg, pa verovatnog i, najzad, realnog. Međutim…

Nastavite sa čitanjem… “Neko Bolje Mesto (mrežna verzija)”

Kad je, braćo, reklama, nek’ je reklama…

…pa taman film bio đubre.

Nisam baš neki ljubitelj tih hrčak-sajtova na kojima se ideje pakuju u celofan i prodaju pod plaštom dobre analize. Ali, kako sam sa tim načisto, uhvatim ponekad sebe da dan dangubim gledajući deset naj-ovih i dvadeset naj-onih. Šta ćeš: nisam imun na sranja.

Ovom nisam mogao da odolim – ali ne zbog top-liste na temu “deset trejlera koji su bolji od filmova koje reklamiraju”, već iz drugog razloga.

Nastavite sa čitanjem… “Kad je, braćo, reklama, nek’ je reklama…”

Grupna terapija za ovisnike o selfijima

Kažu, suočavanje sa psihičkim problemima je mnogo lakše u grupnoj terapiji ,mežu nepoznatim ljudima sa istim problemom.

A šta bude kad niko u grupi ne želi iskreno da se suoči sa problemom? Onda, šta?

Onda preostaje samo još kontrola stanovništva. Preostala je još mrvica do te tačke: kad budete imali neograničen net na telefonu za dž, znaćete da je počelo.

Fuzbal

Od ovog silnog cirkusa za koji i dalje mislimo da nam ga je priredila priroda, zaboravili smo da će uskoro početi svetsko prvenstvo u fudbalu. Nije da mi to nešto osobito znači: odrekao sam se čak i one tradicionalne dve-tri utakmice koje sam nekada odgledavao na Mundijalu, kako bih onda opet bio miran sledeće četr godine i živeo u ubeđenju da, zapravo, nisam prestao da pratim taj tzv. sport još 1979. godine.

A onda, kao grom iz vedra neba, pogodi me empirijsko saznanje o tome kako se u Srbiji igra fudbal. I to onaj, tobože, na najvišem nivou.

I onda, posle takvog saznanja, znam da ću opet biti miran od pokušaja da gledam fudbal barem pet sledećih godina. Jedino, velim, nije fer što su mi to priredili baš uoči Mundijala.

Jebigica.

kič kao merilo karaktera

krelac, i to lajavimuči me gorušica.

toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.

imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?

Nastavite sa čitanjem… “kič kao merilo karaktera”

Dan Tri Polovine (V.2013)

Tri polovine, to mu dođe negde oko 1,666 – je li tako? Tako je.
Sad ćete da vidite… Ili nije tako… Uh…

...Jedna polovina Srba slavi slavu, druga joj ide na slavu, jer valja se, a treća polovina ostaje kod kuće ili odlazi nekud svojim poslom, kao i svakog drugog dana.Danas je dan omiljenog šablona svakog humanoidnog stvora koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne. Jer danas, i samo danas, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, ima dužnost da saopšti veliku istinu: danas je dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se.

I tako, evo treći put na Suštini pasijansa (evo: 1, 2), razumevajući da ima i nas, i to poprilično, koji niti slavimo ovu slavu niti idemo svečarima na slavu, jer valja se, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, te ispunjava svoju dužnost da saopšti veliku istinu kako je danas dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se, utvrđuje implicitnu istinu: jedna polovina Srba slavi slavu, druga joj ide na slavu, jer valja se, a treća polovina ostaje kod kuće ili odlazi nekud svojim poslom, kao i svakog drugog dana.

Nastavite sa čitanjem… “Dan Tri Polovine (V.2013)”