Čovek ponekad mora da uspori, pa možda čak i da zastane, e samo da bi se setio da ništa u životu ne mora da bude komplikovano i grčem začinjeno. Ma, čak ni kad je neko zlo posredi.
A kamoli svakodnevna životna iskušenja.
Category: Fonoteka
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Vraća se radost
U gluvo doba noći između petka i subote, probudila me je grmljavina kakvu odavno nisam čuo. Dok sam se pitao da li to samo sanjam, u blizini je udario grom da su svi prozori zaigrali, a kiša je počela da pljušti kao da sam u tropima, a ne usred Šumadije. Suncetijebemžareno, prvo sam pomislio, da li se podmladak vratio na vreme iz provoda? Onako krmeljiv i sanjiv odem da proverim i padne mi kamen sa srca – na broju su i ne konstatuju šta se oko njih dešava.
Jebeš dan koji ti ovako počne…
I mene da ogreje Sunce
Ako ste pratili američku nezavisnu scenu od pre petnaestak godina, sigurno se sećate početaka grupe The Black Keys. Ovaj neobičan dvojac je dosta neuspešno pokušavao da plasira svoju viziju rocka koja je bila neobična mešavina garažnog zvuka, bluesa i indie pristupa. Uprkos poteškoćama na početku karijere, za kratko vreme su prešli put od sviranja po klubovima do stadiona ponajviše zahvaljujući stalnim nastupima i interesantnim pesmama. No, Dan Auerbach, pevač, gitarista i glavni kretivac se nije zaustavio na tome.
Kada zaposedneš stadione, počinje da kaplje i veća lova, pa je Auerbach višak pametno investirao – otvorio je soptveni studio.
Sve je za džabe
Dobro se sećam dana kada se pojavila kompresija zvuka u vidu .mp3 formata. Jedan naš prijatelj je, posle kraćeg eksperimentisaanja, svečano objavio da rasprodaje svoju fonoteku i u budućnosti će sve muzičke zapise tako čuvati. Eksperimentisanje je pokazalo da na tadašnjim računarima sabijanje diska u ovaj format poprilično dugo traje, a sam softver je toliko toliko opterećivao mašinu da se ništa drugo nije moglo raditi uz to.
Čekala se noć da bi posao do jutra bio gotov.
Poslednjih deset godina
Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.
Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.
Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.
Ala bih se ogrešio.
Pripovedač
Jedan od mojih francuskih prijatelja me je častio sa nekoliko diskova na kojima su reizdanja grupa za koje nikada nisam čuo. Poručuje mi: “u pitanju su izvođači na koje su zaboravili i u sopstvenoj državi, a njihovi radovi su više nego zanimljivi.” Njegove preporuke do sada nisu omanjivale, pa je na meni bilo samo od čega da počnem. Po sistemu eliminacije “eci-peci-pec”, prvi album koji sam pustio bio je La Clef Des Songes (1975), jedinac grupe Pentacle.
I sve je sasvim fino počelo…
Trag genija
Zajedljivi bi rekli “to je ono kad pile kukuriče”. Drugi bi pomislili kako je Onaj Gore bio nepravedan u raspodeli talenta, pa je nekom dao pet puta više, čineći da on još u tinejdžerskim godinama napravi više hitova koji će dobaciti hiljadu godina nego što je nekom uspelo u celoj karijeri. E, onda bi neko krenuo da raspreda kako je to nepravedno.
Međutim, Onaj Gore mora da je imao neki poseban plan sa lepuškastim momkom iz Birminghama. Najzad, ako želiš da imaš olimpijskog pobednika, potreban ti je jedan koji može da skoči uvis dva i po metra, a ne petorica koji mogu da skoče po pola metra.
Gradovi kao duhovi
I’ve got no need for open roads
‘Cause all I own fits on my back
I see the world from rusted trains
And always know I won’t be back
Da li se ovi stihovi odnose na lutalicu, begunca ili razočaranog čoveka? Još uvek nisam načisto šta je pisac hteo da nam kaže…
Mr. Jones
When everybody loves you
you can never be lonely
Kada si mlad, dozvoljeno ti je da naivno i idealistički razmišljaš.
Na suprotnim stranama
Nedelja popodne, nekako, budi želju za nehajnim časovima provedenim u dokolici, možda uz knjigu, omiljenu ploču, film na televiziji (neprekidan reklamama), možda šetajući nekim tihim mestom i puštajući mozak na otavu.
Ta vremena su prošla. Od nas se očekuje da nedeljom popodne, najkasnije do mraka, vratimo u sebe nužni grč trpljenja svakodnevice koja se provodi u pokušaju prebacivanja lopte na sutrašnji dan, kad prekarno preživljavanje ulazi u novi krug beskrajne trke.
Štaviše, takav scenario nedeljnog popodneva se danas smatra jedino ispravnim.