Nedavno sam na nekom portalu čitao recenziju poslednjeg albuma Stranger to Stranger (2016) Paula Simona. Očigledno mlađani autor teksta nije imao nekih zamerki ovom, inače odličnom, ostvarenju, ali je potpuno uprskao motku rečenicom koja je trebalo da bude poenta na kraju teksta. A ona, otprilike, glasi: “Ovo je muzika koju slušaju matorci.”
Izgleda mi da mu je bilo mrsko da sasluša i ostatak Simonovog velikog i kvalitetnog opusa, pa je nasumično ispalio metak u njega, ne shvatajući da je pogodio sopstvenu nogu.
Kao u stara vremena, rekli su, što je podrazumevalo puno toga na šta nekada nismo morali da obraćamo pažnju: osloboditi se dece, unučića, posle, mobilnih telefona… Nekadašnje ribetine su demonstrirale zavidnu veštinu u pripremanju mezetluka, a višak vremena su provele u doterivanju stylinga – svaka od njih se potrudila da pokuša da izbriše makar deceniju iz krštenice. 
Cuganje nam je slabo išlo – nema te jetre koja će da se podmladi. 
