Category: Fonoteka

Kada god dođem u porodičnu posetu Grbićima prvo se, nimalo domaćinski, natežemo oko jedne stvari – koliko dugo ćemo da budemo njihovi gosti. Moj početni plan da kod njih provedemo samo vikend ubrzo padne u vodu, a nove tehnologije mi odavno dozvoljavaju da ne budem fizički prisutan na radnom mestu, što je njima jedan od najjačih argumenata da što duže ostanem.

Tek kada padne preliminarni dogovor, nasipamo drugu čašicu, pa gde se zaustavimo…

O ‘rani da ne pričam. Već znate da se s druge strane Save i Dunava oduvek dobro jelo, a delić svih tih đakonija koje se nađu na njihovoj trpezi može da se vidi na kraju svakog nedeljnog Utovara. Pa ti izdrži…

Nešto od tih gastronomskih bahanalija ostalo je zabeleženo na fotografijama. U folderu “Dan za kotlić” nalazi se svedočanstvo o kulinarskom umeću kuma Buleta i posledicama konzumiranja finalnog proizvoda – nisu mi pomogle ni dve popijene flaše kisele vode kako bih probavni trakt doveo u red.

Da ne zaboravim, na meniju je bio stew, gulaš/paprikaš koji se, sa malim varijacijama, sprema u kuhinjama skoro svih naroda širom sveta.

– * –

U martu 1971. godine, američki virtouz na saksofonu King Curtis je održao tri koncerta u čuvenoj dvorani Fillmore West. Deo te raspojasane atmosfere odlično je uhvaćen na albumu Live in Fillmore West (1971), za koji posvećenici tvrde da je esencijalno slušanje ako želite da uhvatite duh soula/funka s početka sedamdesetih. Magiju na sceni stvara ne samo prisustvo Kinga Curtisa, koji je vrhunski muzičar i zabavljač, već prateći muzičari koji “jedu” svoje instrumente – The Memphis Horns, Cornell Dupree (gitara), Bernard Purdie (bubnjevi), Billy Preston (klavijature) i još veliki broj studijskih asova iz Atlantica.

Uvodna i odjavna nimera na ovim koncertima je “Memfis Soul Stew“, što je Curtisova pošalica uz koju najavljuje i odjavljuje muzičare u fazonu recitovanja ponude u nekom restoranu. Ili, bolje reći, to je recept kako da se spremi jelo koje prija dodavanjem različitih sirovina i začina (instrumenata).

Samo mesec dana kasnije, ista ekipa je nastupila na seriji koncerata sa jednim pojačanjem – pridružila im se Aretha Franklin. Iz nekog razloga koji mi i danas nije jasan, na objavljivanje četvorostrukog albuma koji je dokument sa tih nastupa, Don’t Fight the Feeling: The Complete Aretha Franklin & King Curtis Live at Fillmore West (2006), čekalo se 35 godina. Ali je vredelo čekati.

Šest meseci posle ovih koncerata King Curtis je ubijen: neki dileri su ga izboli noževima na stepenicama ispred stana.

– * –

 

Planiram da se sledećeg leta stuštim do mojih Kikindijanaca, da ponovimo pominjani kotlić. Već znam šta ćemo da slušamo dok se klopa sprema.

Don’t forget to keep your head warm
Twinkle twinkle, Uncle Floyd
Watching all the world and war-torn
How I wonder where you are

Ne znam kakav stav vi imate prema toj temi, ali ja ne prestajem da razmišljam o umetnosti tog čoveka. I kako vreme prolazi, njegova muzika sve lakše probija u srž. Ponekad me poneki ton zaboli. Ali ne opirem se. Ne mogu da se opirem ovakvoj muzici. Ne mogu da se opirem saznanju da sam skoro sve od njega najzad razumeo, mada ponekad sa velikim zakašnjenjem.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje… Neka čuje ko misli da može.

Nastavite sa čitanjem… “Izmakao se”

Verujem da smo svi mi koliko nas ima kolektivni zarobljenici straha kojim nas svakodnevno zasipaju mediji. To je osećanje koje nas parališe bez obzira što nije povezano za stvarnom opasnošću i javlja se u mnogim oblicima koji se, itekako, odražavaju na naše živote. Uvek se odnosi na nešto što bi se moglo desiti, a ne na ono što nam se stvarno dešava. Zbog toga je podgrevanje straha zgodna stvar za manipulaciju ljudima – problemi koji se dešavaju u sadašnjosti, realnom životu, svakodnevno se manje-više uspešno rešavaju, pa nam samo ostaje da pokušamo da se izborimo sa strahovima koji su iracionalni.

Kako se uhvatiti u koštac sa nečim što, u stvari, ne postoji?

Nastavite sa čitanjem… “Biće skoro propast sveta”

Pre nekoliko godina, niotkuda se pojavila norveška grupa Madrugada. Njihova pesma “Majesty” se dosta vrtela u lokalu, a mnogi moji prijatelji bili su skloni da grupu uzdižu u nebesa. Očigledno je da se nisu potrudili da ih malo detaljnije poslušaju. Da su to uradili, lako bi utvrdili da im barem polovina repertoara i nije neka i da slušanje njihovih albuma lako pređe u dosadu.

Jedino čemu se ništa ne može prigovoriti je glas njihovog pevača Siverta Høyema.

Nastavite sa čitanjem… “Mesečar”

Do pre nekoliko godina sam često posezao za kompilacijama koje sam namenski pravio za podizanje raspoloženja jer poslu nikada nije bilo kraja. Moja fizička isrpljenost je bila više nego očita, pa nije bilo zgoreg da se s vremena na vreme upumpa malo adrenalina u umorno telo. U međuvremenu, sve se promenilo. Naši životi u stvarnom i virtuelnom svetu su se toliko ubrzali da nam je često potreban sedativ. Kako nisam sklon tabletama, pri ruci su mi neki od diskova na koje mogu da se pouzdano oslonim jer na mene deluju umirujuće.

Jedan od njih je Voice (2004).

Nastavite sa čitanjem… “Mislim da još čujem”

Nezavisna diskografska kuća 4AD, još od svoga osnivanja početkom osamdesetih, bila je poznata po tome što je pod svoje okrilje uzimala izvođače koji se nisu uklapali u uobičajenu muzičku matricu. Iako većina njenih štićenika nije imala velike i zapažene uspehe, kompanija je vremenom stekla reputaciju ozbiljne kuće koja ne pravi kompromise kada je reč o kvalitetu izdanja.

Pa šta košta da košta.

Nastavite sa čitanjem… “Zbog tebe sam izgubio glavu”

Možete mi verovati ili ne, meni je svejedno, ali još uvek pamtim koliko snažno sam se naježio kad sam prvi put čuo ovu pesmu. A danas, mada retko posegnem za njom, često mi se vrati taj žmarac uz kičmu. To može da znači samo jedno.

Da mi ova pesma znači mnogo i da će tako ostati doveka.

Nastavite sa čitanjem… “Slobodan. Kao ptica. Ili već nekako… Antologija.”

Moja iskustva sa grčkom pop/rock muzikom su počela i završila se sa grupom Aphordite’s Child. Onih 5-6 njihovih antologijskih pesama i danas slušam, internacionalna karijera Demisa Russosa me nikada nije zanimala jer se odlaskom u Pariz pretvorio u klasičnog pevača šlagera, a Vangelis se pokazao čudesnim muzičarem u svakom pogledu – postao je, vremenom, kategorija za sebe.

Sve to se dešavalo na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete.

Nastavite sa čitanjem… “Lažnjak”

Napomena broj 1: ne brkati sa istoimenom pesmom Roya Orbinsona, koja će svakako doći na red ovde kad-tad. Napomena broj 2: ovaj boogie je toliko vreo da je Kralj morao šeširom da hladi žice na gitari svog mlađahnog kolege.

Pošteno je reći na samom početku: ako želimo da budemo precizni i temeljni, tada se današnja pesma ne uklapa u potpunosti u serijal tekstova o pesmama koje nisu proslavile svog autora, nego nekog drugog. Jer, današnja pesma je postala slavna u izvedbama dvojice blues gitarista koji su, inače, već imali svoj udeo slave u karijerama u času kad su ih snimili.

Poslušajte. I to glasno, jer kad god neko tiho sluša ovakvu muziku, jedan beli medved umre od tuge.

Uzgredna beleška: sudbina je kučka. Dugo sam mislio da je ovaj dasa autor pesme. Da nisam krenuo da proveravam fakte o pesmi radi pisanja o njoj, to bih i danas mislio!

Nastavite sa čitanjem… “O, prelepa ženo”