Category: Muzika

Ako pođemo od toga da je ljubav pozitivna emocija koja nam daje osećaj privrženosti nekoj drugoj osobi, vrlo brzo ćemo da utvrdimo da ona nije nešto što se samo desi i nastavlja da traje. Da bi sve bilo kako treba, potrebno je da se i mi i partner maksimalno trudimo kako bi se osećanje zadovoljstva što više produžilo. A ako smo dovoljno uporni i prihvatamo sitnice koje nam smetaju kod druge strane, možda nam se desi i sreća – taj divni osećaj ispunjenosti kada stvaramo i imamo nešto što nam je važno.

U stvarnosti, zbog različitosti ciljeva partnera u njihovom odnosu, često propuštamo priliku da zaista volimo i budemo srećni.

Pesma “Love and Hapiness” je pokušaj Ala Greena da nam pomogne da dostignemo taj ideal koji, skriven, postoji u svakome od nas ili da nas probudi i podstakne kako bismo postali svesni njegovog prisustva. Zbog toga nije ni čudo što je mnogo godina posle njenog nastanka još uvek aktuelna. I uvek će biti.

Poštovaoci ovoga pevača dobro znaju da Green nije bio samo sjajan izvođač, već i kompletan autor koji je hitove sipao iz rukava tokom sedamdesetih. Praktično,bio je jedan od onih retkih soul/funk/gospel majstora koji su visoko nosili svoju zastavu sve dok ih disko muzika nije pregazila, a niz njegovih albuma Gets Next to You (1971), Let’s Stay Together (1972), I’m Still in Love with You (1972) i Call Me (1973) teško je uporediti sa bilo čim u popularnoj muzici – sadržali su toliku količinu romantike od koje se nije moglo pobeći.

Ako imate bilo kakvu nedoumicu kako da dostignete ideal iz naslova, možda nije loše da krenete od nekog od pomenutih albuma i u malim koracima pomerite svoj život napred. Pesme na njima provereno “rade”, a partner će vam biti zahvalan.

Kada god dođem u porodičnu posetu Grbićima prvo se, nimalo domaćinski, natežemo oko jedne stvari – koliko dugo ćemo da budemo njihovi gosti. Moj početni plan da kod njih provedemo samo vikend ubrzo padne u vodu, a nove tehnologije mi odavno dozvoljavaju da ne budem fizički prisutan na radnom mestu, što je njima jedan od najjačih argumenata da što duže ostanem.

Tek kada padne preliminarni dogovor, nasipamo drugu čašicu, pa gde se zaustavimo…

O ‘rani da ne pričam. Već znate da se s druge strane Save i Dunava oduvek dobro jelo, a delić svih tih đakonija koje se nađu na njihovoj trpezi može da se vidi na kraju svakog nedeljnog Utovara. Pa ti izdrži…

Nešto od tih gastronomskih bahanalija ostalo je zabeleženo na fotografijama. U folderu “Dan za kotlić” nalazi se svedočanstvo o kulinarskom umeću kuma Buleta i posledicama konzumiranja finalnog proizvoda – nisu mi pomogle ni dve popijene flaše kisele vode kako bih probavni trakt doveo u red.

Da ne zaboravim, na meniju je bio stew, gulaš/paprikaš koji se, sa malim varijacijama, sprema u kuhinjama skoro svih naroda širom sveta.

– * –

U martu 1971. godine, američki virtouz na saksofonu King Curtis je održao tri koncerta u čuvenoj dvorani Fillmore West. Deo te raspojasane atmosfere odlično je uhvaćen na albumu Live in Fillmore West (1971), za koji posvećenici tvrde da je esencijalno slušanje ako želite da uhvatite duh soula/funka s početka sedamdesetih. Magiju na sceni stvara ne samo prisustvo Kinga Curtisa, koji je vrhunski muzičar i zabavljač, već prateći muzičari koji “jedu” svoje instrumente – The Memphis Horns, Cornell Dupree (gitara), Bernard Purdie (bubnjevi), Billy Preston (klavijature) i još veliki broj studijskih asova iz Atlantica.

Uvodna i odjavna nimera na ovim koncertima je “Memfis Soul Stew“, što je Curtisova pošalica uz koju najavljuje i odjavljuje muzičare u fazonu recitovanja ponude u nekom restoranu. Ili, bolje reći, to je recept kako da se spremi jelo koje prija dodavanjem različitih sirovina i začina (instrumenata).

Samo mesec dana kasnije, ista ekipa je nastupila na seriji koncerata sa jednim pojačanjem – pridružila im se Aretha Franklin. Iz nekog razloga koji mi i danas nije jasan, na objavljivanje četvorostrukog albuma koji je dokument sa tih nastupa, Don’t Fight the Feeling: The Complete Aretha Franklin & King Curtis Live at Fillmore West (2006), čekalo se 35 godina. Ali je vredelo čekati.

Šest meseci posle ovih koncerata King Curtis je ubijen: neki dileri su ga izboli noževima na stepenicama ispred stana.

– * –

 

Planiram da se sledećeg leta stuštim do mojih Kikindijanaca, da ponovimo pominjani kotlić. Već znam šta ćemo da slušamo dok se klopa sprema.

Don’t forget to keep your head warm
Twinkle twinkle, Uncle Floyd
Watching all the world and war-torn
How I wonder where you are

Ne znam kakav stav vi imate prema toj temi, ali ja ne prestajem da razmišljam o umetnosti tog čoveka. I kako vreme prolazi, njegova muzika sve lakše probija u srž. Ponekad me poneki ton zaboli. Ali ne opirem se. Ne mogu da se opirem ovakvoj muzici. Ne mogu da se opirem saznanju da sam skoro sve od njega najzad razumeo, mada ponekad sa velikim zakašnjenjem.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje… Neka čuje ko misli da može.

Nastavite sa čitanjem… “Izmakao se”

Verujem da smo svi mi koliko nas ima kolektivni zarobljenici straha kojim nas svakodnevno zasipaju mediji. To je osećanje koje nas parališe bez obzira što nije povezano za stvarnom opasnošću i javlja se u mnogim oblicima koji se, itekako, odražavaju na naše živote. Uvek se odnosi na nešto što bi se moglo desiti, a ne na ono što nam se stvarno dešava. Zbog toga je podgrevanje straha zgodna stvar za manipulaciju ljudima – problemi koji se dešavaju u sadašnjosti, realnom životu, svakodnevno se manje-više uspešno rešavaju, pa nam samo ostaje da pokušamo da se izborimo sa strahovima koji su iracionalni.

Kako se uhvatiti u koštac sa nečim što, u stvari, ne postoji?

Nastavite sa čitanjem… “Biće skoro propast sveta”

Pre nekoliko godina, niotkuda se pojavila norveška grupa Madrugada. Njihova pesma “Majesty” se dosta vrtela u lokalu, a mnogi moji prijatelji bili su skloni da grupu uzdižu u nebesa. Očigledno je da se nisu potrudili da ih malo detaljnije poslušaju. Da su to uradili, lako bi utvrdili da im barem polovina repertoara i nije neka i da slušanje njihovih albuma lako pređe u dosadu.

Jedino čemu se ništa ne može prigovoriti je glas njihovog pevača Siverta Høyema.

Nastavite sa čitanjem… “Mesečar”

Do pre nekoliko godina sam često posezao za kompilacijama koje sam namenski pravio za podizanje raspoloženja jer poslu nikada nije bilo kraja. Moja fizička isrpljenost je bila više nego očita, pa nije bilo zgoreg da se s vremena na vreme upumpa malo adrenalina u umorno telo. U međuvremenu, sve se promenilo. Naši životi u stvarnom i virtuelnom svetu su se toliko ubrzali da nam je često potreban sedativ. Kako nisam sklon tabletama, pri ruci su mi neki od diskova na koje mogu da se pouzdano oslonim jer na mene deluju umirujuće.

Jedan od njih je Voice (2004).

Nastavite sa čitanjem… “Mislim da još čujem”

Nezavisna diskografska kuća 4AD, još od svoga osnivanja početkom osamdesetih, bila je poznata po tome što je pod svoje okrilje uzimala izvođače koji se nisu uklapali u uobičajenu muzičku matricu. Iako većina njenih štićenika nije imala velike i zapažene uspehe, kompanija je vremenom stekla reputaciju ozbiljne kuće koja ne pravi kompromise kada je reč o kvalitetu izdanja.

Pa šta košta da košta.

Nastavite sa čitanjem… “Zbog tebe sam izgubio glavu”

Možete mi verovati ili ne, meni je svejedno, ali još uvek pamtim koliko snažno sam se naježio kad sam prvi put čuo ovu pesmu. A danas, mada retko posegnem za njom, često mi se vrati taj žmarac uz kičmu. To može da znači samo jedno.

Da mi ova pesma znači mnogo i da će tako ostati doveka.

Nastavite sa čitanjem… “Slobodan. Kao ptica. Ili već nekako… Antologija.”