Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Pre nekoliko dana sam uhvatio sebe u neobičnoj situaciji: čitao sam knjigu koju je napisao Jo Nesbø, gledao seriju koja se zove Okkupert (koja je, igrom slučaja, rađena po njegovoj ideji) i slušao Ebbu Forsberg.
Sa prvim ozbiljnim znacima dolaska zime, izgleda mi prirodno da mi društvo prave Skandinavci. 
Jean-Luc je moj virtuelni prijatelj iz Francuske. Ono malo što znam o njemu je da je profesor književnosti u srednjoj školi, da smo ispisnici i da volimo sličnu muziku. Mnogo puta mi je skrenuo pažnju na neke interesantne stvari za koje nisam čuo, naučio me je kako se u njegovoj domovini ne pevaju samo šansone, a i razvejao mi zablude oko pojedinih francuskih izvođača za koje sam, na osnovu nekoliko pesama koje sam čuo, pomislio da su mnogo veći nego što jesu.
S vremena na vreme razmenimo po koji disk, da podstaknemo znatiželju i pronađemo novu temu o kojoj možemo da diskutujemo.
Još od malih nogu činilo se da je Davidu Minisianu predodređena muzička karijera. Sa pet godina je počeo da uči da svira klavir, a sa 15 mu je predloženo da postane profesionalac. To je podrazumevalo svakodnevno višečasovno vežbanje repertoara u trenutku kada su dečake njegovih godina više zanimali bezbol, gluvarenje sa drugarima, devojčice… A moralo se ići i u školu.
Uz sve to, Minisian je otkrio novu strast – snimanje filmova.
Bauhaus je bila jedna od prvih grupa koja je promovisala ono što se danas zove gothic rock. Negovali su minimalističku svirku sa reskim gitarama i mračnom atmosferom ispunjenom mističnim stihovima koje nisam uvek uspevao da razumem. Takva muzika se nikako nije uklapala u moja poimanja – ja sam po prirodi veseo čovek.
Ipak, imali su i jednu dobru stranu – fantastičnog pevača čiji je bariton plenio na prvo slušanje.
…Jedino preostaje da izaberete sredstvo konverzije hrpe umornih ljudi u veselu gungulu koja je spremna da đuska do jutra. Ako nemate iskustva, pretvorićete žurku u parastos, a to niko ne želi. Ako ste vešt animator, snaći ćete se nekako.
A ako ste iskusan animator, imaćete OVOLIKOG keca u rukavu za one prilike kad ništa drugo ne uspeva.
Lepo pustite Stray Cats i u roku od dva minuta leti perje!
Krajem sedamdesetih uhvatio sam sebe da slušam sve i svašta. Mainstream me nikako nije privlačio. Smatrao sam da je većina onoga što se svrstavalo pod ovu kovanicu manje-više dosadno, pa sam stalno pokušavao da pronađem nešto novo što će mi bolje držati pažnju. Uostalom, to i danas radim.
Kao i svaki narkoman, kako vreme prolazi, tražim sve jači fiks. 
Iako većina nas misli da je britanska muzika sa pojavom Bitlsa, Stounsa, The Who, Kinksa i još mnogih drugih ušla u rock fazu, nije bilo tako. Pop/beat se održao do kraja šezdesetih, i to veoma uspešno. Kako se uspešnost ogledala u proizvodnji popularnih pesama i, naravno, finansijskom efektu koji je dolazio od prodaje singlica, cilj svake grupe je bio da se dočepa top liste. Pojavom na top listi automatski se dobijao bolji honorar za svirke, a i mesta na kojima se svira postajala su sve prestižnija.
Uz mnogo sreće i nekoliko hitova iza sebe moglo je da se računa i na nastup na televiziji.
I’ll be there when you call me
I’ll be waiting
Čekala je, bogami se načekala, da je spomenem…
Prebiranje po singlovima me je ovoga puta uhvatilo nespremnog. Dok sam ovaj vrteo po rukama, bio sam iznenađen kako je uopšte dospeo do mene. Utešno je bilo da sam se odmah setio pesme – dobra, od onih koje su mogle da postanu klasika. Pomislio sam na jednog od Samuraja koji bi mi odmah rekao:
“Kako si mogao na OVO da zaboraviš.” 
