Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Trčanje sa sastanka na sastanak i nije neka sportska disciplina. Više je moranje koje spada u rok službe. U vremenskoj stisci često sam primoran da na brzaka uletim u taksi. Nemam ništa protiv taksista, ali imam protiv muzike koja im svira u kolima.
Obično su to narodnjaci. Ili nešto što je moderno, a ja ne razumem.
Danas me je vozio moj ispisnik. U kolima mu je svirala sasvim fina muzika, neki rock iz ’70. koji mi je bio na vrh jezika, ali nisam mogao da se setim izvođača.
Volim muzičare sklone eksperimentu – oni ne dozvoljavaju da im se čitava karijera pretvori u jednu pesmu. Nekada se slušanje takvih radova pretvori u eksperimentisanje sa mojim ušima i strpljenjem, ali se još uvek držim. Onima koji prođu test uvek se vraćam.
U kom smeru će se kretati muzika narednih godina – nemam pojma. Ona komercijalna i dalje će da donosi novac. Nadam se da će biti mesta i za ovu drugu, koja pomera granice.
Početkom devedesetih, Miša je odleteo za Kanadu da poseti brata koji je tamo živeo. Željno smo ga iščekivali da se vrati, jer smo znali da će doneti gomilu muzike.
U takvim trenucima nemate pojma kako mesec dana sporo prolazi. 
Те седамдесетдруге сам имао можда тек туце лонгплејки, ал’ се налазило начина да до мене стигне по неколико од другара који су имали више. Био сам опет закачио неки грип па сам тако имао времена да натенане преслушам последњу туру од неког типа који ми чак није ни био другар, него је његов брат био члан клуба.
Тада сам отприлике већ знао шта је то ЕЛП, али нисам имао прилике да их чујем како ваља. Док у том штосу нисам открио Мусоргског. Добро, знао сам да прогресивни рок, у неким својим гранама, дебело сарађује са класичном музиком, да се не либи синтезе свега могућег, ако ће из тога да се роди нека нова музика. Али ово још нисам чуо, да неко изведе класично дело од а до ш.
Овај снимак сам видео тек осамдесетих, кад се некако догегао до неке наше телевизије. Тада сам га већ знао напамет.
Opet talas.
Suština pasijansa se sa tugom i velikim poštovanjem oprašta od jednog od najvećih muzičara dvadesetog veka, vizionara elektronske muzike koji je najpre uspostavio granice žanra simfo-roka, a potom ih neprestano pomerao, instrumentaliste koji je ispunio obećanje da ćemo iz njegovih sintisajzera čuti nešto što ranije nismo čuli i, najzad, jednog od prvih koji su pred fariseje izbacili materijalni dokaz da rock muzika nije bezvredna gomila buke.
Ostaje muzika koju vreme neće pregaziti.
Dragan Nikolić je bio veliki roker. Nije umeo da peva (i to je radio veličanstveno), a život kojim je živeo je bio čisti rock’n’roll. Zbog toga, njegov lik pripada ovoj rubrici bez trunke dileme. Opraštamo se od velikog lafa i na ovaj način, uz nezaboravnu temu iz “Nacionalne klase”, filma koji je prevazišao domen jedne priče i ostao kao trag celog jednog vremena kojeg više nema.
Bilo je to jedno veoma romantično vreme.
Pamtiće se.
Najpre, da budemo načisto: u prvobitnoj verziji, kompletan naslov ovog priloga je trebalo da glasi
Kako bajker pokušava da smota devojku koja je prepoznala posebnu vrednost u njegovom blistavo ispoliranom ljubimcu koji je platio doživotnim gubitkom duševnog mira, u interpretaciji ništa manjeg ludaka koji takođe prepoznaje posebne vrednosti, ali sa duševnim mirom nema problema
ali sam u poslednji mah odustao, jer bilo bi malo previše da dva takva naslova stoje na manjem rastojanju od mesec dana jedan od drugog. A obaška, imalo bi šta još da se kaže u naslovu. A nije ni bitno, nismo u postromantizmu, pa da prepričavamo ceo siže u naslovu.
Ovo je balada jednog minstrela (zalutalog u prelaz pogrešnih vekova spram posvećenosti kojom opčinjava svet) o jednom bludnom sinu koji ni ne sluti kakva mu je sudbina bila zapečaćena onog časa kada mu se dama prva obratila. A šta posle biva i kako ona najzad dospeva do toga da sama zajaši Crnu Munju, saznaćeš ako se malo potrudiš. Slušaj pažljivo i, ako treba, prati stihove koji su priloženi pri kraju teksta.
Ovu scenu bi dežurni rock guru Žikica Simić svrstao u centralnu ikonografiju rock’n’rolla: desperadosi i fatalne žene. Antagonisti koji postaju protagonisiti: ceo svet je naopačke, ali ne zbog ovog nesrećnog para. Svet je velik i zao, volja ljudi je slaba, a paroksizmi su snažni: tragedija je neizbežna.
Nastavite sa čitanjem… “Desperados, fatalna crvenokosa, Crna Munja i neobjašnjivo sviranje”
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najznačajnijem producentu u istoriji popularne muzike, seru Georgeu Martinu, koji je sinoć tiho i spokojno otplovio na Neko Bolje Mesto, znajući dobro da je upravo on muziku ovog mesta učinio mnogo boljom za sve nas.
Nemoguće je premeriti taj uticaj.
Pokušajte da kvantifikujete samo ovo: George Martin je čovek koji je za samo pet godina sproveo grupu The Beatles od “Love Me Do” do “A Day in a Life“. Za samo pet godina.
A slušaće se do kraja civilizacije.
Kada si mlad i neiskusan muzičar, opijen iznenadnom slavom, svašta može da ti se desi jer nemaš vremena/strpljenja da čitaš stavke u ugovoru koje su ispisane sitnim slovima. A onda, u trenutku kada si na sedmom nebu opijen lovorikama, manguparija iz redova biznisa potegne baš te stavke.
Neke je to koštalo glave.
I tell you: love, sister, it’s just a kiss away
It’s just a kiss away
Ne pokušavam da se pravim pametan. Ne želim da ispadnem licemeran. Neću da tražim opravdanje. Ne vidim ništa što ne vide i drugi. I zato nemoj ovom pridavati nikakvo posebno značenje.
Stvar je vrlo jednostavna: boli me briga za Osmi mart. Jednostavno, nisam zainteresovan da jednom godišnje otaljavam formu u čije značenje nisam siguran. Radije ću svakog dana da te držim za ruku.
