Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Biblijsko crna

Kada je pre neko veče Efi skrenuo pažnju fejZbučne bratije na ovu izvedbu legendarne pesme, za koju inače nisam znao, milion mi se stvari skupilo u jednu tačku. I nisam znao kako će se završiti, osim da odmah moram da napišem nešto o tome. Hteo sam da zahvatim sve odjednom. A ne može se sve odjednom. Bar ne kad je reč o ovakvoj muzici.

Predlažem vam pažljivo i skoncentrisano slušanje, a potom da se latite istraživačke misije u svim smerovima koji vode od ovoga. I nemojte se začuditi kada utvrdite da tih smerova ima mnogo. U međuvremenu ću vam dati par putokaza, da vam ubrzam prve korake u potrazi.

Auh, jebote. Who me?

Nastavite sa čitanjem… “Biblijsko crna”

Kameni ekran

Italijanske canzone vazda su bile popularne na Balkanu. U jadranskom priobalju to je sasvim očekivano, jer su Italijani tokom vekova bili česti, zvani ili nezvani, gosti na teritoriji Croatie i Montenegra. U XX veku, njihove radio stanice lako su dobacivale do tada naše zajedničke obale, pa sam tokom letovanja najčešće njih slušao. Комшија i ja smo već nešto i pisali na tu temu.

Po principu spojenih sudova, vrludajući između bratskih republika, zavodljiva italijanska muzika se probila i do kontinentalnog dela. I to ne prvi put.

Kako istorija beleži, nekada važni gradovi i putevi Rimskog carstva nalazili su se na prostoru današnje Srbije – ne bi me iznenadilo da je njegov deo ugrađen i u naš arhetip.

Nastavite sa čitanjem… “Kameni ekran”

Muzički dar

Ima tu neko vreme kako se gazda Valex potpuno prešaltovao na ploče. Njegovo objašnjenje nije samo kvalitet zvuka, već i zahtev koji pred slušaoca postavlja gramofon: ploča se sluša cela.

Svakako da dobre ploče imaju izrazitog favorita širokih narodnih masa, ali najbolje ploče imaju tajne favorite, pesme koje se vole upravo zato što su se čule kroz slušanje celine, jer su dobile šansu, jer su bile deo jedinstvenog osećanja ili su ga stvarale. Recimo, u slučaju albuma Led Zeppelin IV svi znaju za Stairway to Heaven ili Black Dog, ali tek poneko ume da poštuje hipnotičku snagu The Battle of Evermore ili način kojim When the Levee Breaks najavljuje stvari koje će nas tek obarati sa nogu.

Ploče su imale strukturnu logiku. Sastavljene od dve strane, A i B, obično su se sadržavale desetak pesama, gde su obično prve bile brže a kasnije sporije. Ovo je krajnje uopštena stvar, bilo je ploča i sa samo jednom ili sa čak desetak pesmom po strani. U standardnom stanju, razpoznavali smo pesme po mestu na strani, recimo A2 je druga pesma na prvoj strani. Ozbiljniji slušaoci su se obično kleli u B3, dok su šminkeri kupovali ploče isključivo zbog A1 – recimo na ploči Bio sam naivan crnogorskog pevača Daniela A1 je bila Džuli, a B3 je bila Ti Si Moja Sretna Zvijezda. Koje se sećate? 🙂

Eto, raspisao sam se o pločama, a zapravo sam krenuo da pričam o The Astonishing, novom albumu mog ljubljenog progresivnog Dream Theatera. Hajde da odmah čujemo ulazni singl sa albuma, pesmu The Gift of Music, pa ćemo da bistrimo detalje.

Nastavite sa čitanjem… “Muzički dar”

Без иједне речи: један прави каубојац

Почиње од Куросаве и “Седам самураја” (не Скоја него с црно беле траке). Наставља се у Холивуду, где су били љубоморни на добру причу коју би они волели да је њихова… чекај, разбојници нападају село, самураји га бране… то би могло да се претвори у каубојац.

И претворили су га у “Седморицу величанствених“. Играле су све саме мрге тог времена – Чарли Бронсон, Јул Бринер, Стив МекКвин, Џејмс Коберн, Роберт Вон. Као сценаристе нису потписали Акиру Куросаву, Шинобуа Хашимотоа и Хидеа Огунија, ваљда из те љубоморе. А музика за филм… па, Димитриј Тјомкин је већ био доста потрошен, требало је нешто у складу са временом – да, инструментални рок, из пера неког Елмера Бернстина. Што је постало јако популарно, свирало се на све стране…

И ето нама и Индекса како то свирају. И тако, после индијанаца имамо и Јапанце каубоје, и то из Сарајева. Био је свет добро повезан и пре интернета.

Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo

Vreme je pasje
Umorne žene

Nemoguće je poreći sledeće elementarne činjenice o Republici Srbiji: predsednik Republike je Tomislav Nikolić, predsednik Narodne Skupštine je Maja Gojković, predsednik vlade Republike Srbije je Aleksandar Vučić, potpredsednik vlade Republike Srbije je Ivica Dačić, ministri u vladi Republike Srbije su, između ostalih, Aleksandar Vulin i Velimir Ilić, guverner Narodne banke Srbije je Jorgovanka Tabaković, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh sveštenog trona pećkog u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je Amfilohije, redovni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti su Dušan Kovačević i Matija Bećković… i tako dalje. Sva dalja popisivanja imena uglednih sudija, tužilaca, novinara, intelektualaca i ostalih bazdulja, koliko god potvrđivala, ipak bi samo razvodnila poentu koja glasi: ako je već tako, ako su navedene fundamentalne institucije Republike Srbije zaposeli nabrojani ljudi kojima možemo misliti baš sve i svašta, ali nikada i nikako da jesu nekakva pozitivistička moralna izvorišta; ako su, dakle, ti ljudi to što jesu, zašto bi onda bio problem da Marija Šerifović zapeva u Narodnom pozorištu u Beogradu?

Dobro, jasno je o čemu ćemo danas bistriti, stoga puštamo jednu društveno neprihvatljivu muziku pre nego počnem da seciram stvar:

Nastavite sa čitanjem… “Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo”